Дан државности Србије обиљежен у Крању
Српско културно друштво „Петар Кочић” из Крања обиљежило 15. фебруар – Сретење, Дан државности Србије
Поводом 15. фебруара – Сретења, Дана државности Србије одржана је 18. фебруара 2022. у просторима друштва свечаност у знак сјећања на овај важан датум у српској историји. На самом почетку присутнима се поздравом добродошлице обратио Крстан Шућур, предсједник СКД „Петар Кочић”, а затим дао ријеч Остоји Шоботу, који је даље водио програм.
У свом излагању Остоја Шобот се осврнуо на почетак српске историје, од Лепенског Вира и Винчанске цивилизације, потом је споменуо српски календар, вјероватно најстарији календар на свијету. Навео је такође и Веде, за које, како каже, Индијци тврде да су до њих дошле са сјевера од Бијелих Богова. У свом даљем излагању вратио се на сам 15. фебруар, Сретење 1804. када је у Орашцу подигнут Први српски устанак под вођством Карађорђа Петровића, а онда се вратио на Сретење 1935 и на „Сретењски устав”. Устав Књажества Србије, познат као Сретењски устав, први је устав у Кнежевини Србији који је донет у Крагујевцу 1835. године. Устав је саставио Димитрије Давидовић. Уставом је извршена подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности.
Послије свог обраћања Остоја Шобот је позвао Душана Јовановића да каже нешто о „Законоправилу Светог Саве”, јер је то била тема у програму овог догађаја. Душан Јовановић је у својој бесједи прво споменуо тадашње стање у српској држави, нагласивши да се током владавине династије Немањића (1166—1371), српска средњовековна држава развијала у сфери политике, религије и културе. Изграђен је велики број манастира, много више него у претходним вековима. Држава се ширила на пространству између три мора, а градски живот достигао је високи степен развоја. Трговина, рударство и мануфактура су знатно напредовале. Да би се све то регулисало било је потребно да се усвоје прописи како да све то дјелује у тадашњој српској држави, да се успостави регулатива свих друштвених односа, како грађанских, тако и црквених. У вези са тим Свети Сава је, користећи разне изворе из грађанских и црквених прописа Ромејског царства одабрао о превео оне који се могу односити и примијенити у српском народу и српској православној цркви.
Законоправило Сетог Саве
Законоправило или Номоканон, или Крмчија како га неки зову рађен је почетком 13. вијека, а сматра се да је Свети Сава је 1219. године саставио номоканон под називом Законоправило. То је био први српски устав, први српски правни акт и писан је на разумљивом народном језику. Као поређење Душан Јовановић је навео примјер из Енглеске, када је 1215. године усвојен документ под називом „Мagna carta libertatum”, Велика повеља о слободама, писана на латинском језику и латинским писмом, а „Законоправило” је писано на српском језику и српским писмом.
Треба напоменути, нагласио је Душан Јовановић, да је „Законоправило” написано, како се тврди, прије него што је Српска православна црква добила своју аутокефалност. Законоправило је имало 70 глава, 6 уводних, 44 црквеног права и 20 свјетовног права. Законоправило није само пуки превод ромејских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао Свети Сава. Због тога Законоправило има своју оригиналност и вриједност. Свети Сава је у своје Законоправило унио бројне прописе о заштити сиромашних, обесправљених и угрожених слојева друштва. У „Законоправилу” је наглашен складан однос између духовне и свјетовне власти.
У свом даљем излагању Душан Јовановић је навео и неке садржаје из „Законоправила”, као што су социјална правда, чији су прописи били поприлично модерни за то доба, затим ту је заштита сиромашних и улога „часних домова”, заштита старих, немоћних и оних са тјелесним манама, потом узајамне обавезе родитеља и дјеце, положај жена, прописи о заробљеницима, изгнаницима и заточеницима, робовима. Тако да „Законоправило” обухвата шири сплет друштвених односа у тадашњој српској држави, и с правом се сматра првим српским Уставом.
Након бесједе Душана Јовановића наставило се са програмом у коме су рецитоване пјесме поводом овог догађаја. Крстан Шућур је одрецитовао пјесму Алексе Шантића „Отаџбина“, а Радоман Мајо Крговић своје пјесме „Хероји Великог рата” и „Владици на поклон“, а Остоја Шобот је говорио стихове Војислава Илића из пјесме „Родољуб” и Душана Костића „У тој тами”, Душан Јовановић је рецитовао пјесме Бранка Миљковића „Морава” и Владислава Петковића Диса „Уздах са Дунава”.
Тиме је завршен програм поводом Дана државности Србије, а потом је обављено освећење водице, које је стари хришћански обичај који за циљ има прочишћење воде, како би она задобила моћ очишћења, те да би је људи употребљавали за исцјељење душе и тијела, на одгањање демонских и непријатељских сила и слично. Освећење воде се најчешће обавља пред крсну славу, Божић, Васкрс и када за то осјетимо потребу.
За водицу треба припремити посуду (мања чинија) чисте воде, свијећу, кадионицу, тамјан и босиљак. Да би вода, служила за освећење и очишћење оних који је пију или се кропе њоме, свештеник овим светим чином призива на воду Божији благослов, те вода добија силу која служи на исцјељење душе и тела, на одагнање видљивих и невидљивих непријатеља, на освећење и очишћење ствари и предмета за људску употребу; једном ријечју, на велику духовну корист оних који вјерују и са повјерењем је употребљавају. Освећење водице по домовима није само обичај, него потреба самих вјерника, који осјећају потребу да повремено буду освећени и очишћени кропљењем светом водицом. Долазак свештеника има за циљ да се негује наша духовност, православље и Светосавље, да будно чувамо своју вјеру и своју лијепу српску традицију.
Обред освећења водице обавио је јереј Бранислав Тодорић, који ја затим одржао пригодну бесједу поводом овог догађаја.
Након освећења водице наставило се са дружењем у добром расположењу, а кувари Миле и Рајко, уз помоћ чланица друштва, послужили су кувани купус са сувим месом, који су раније припремили.
Текст и фото: Душан Јовановић
