Едукативне радионице и обилазак културних, вјерских и природних љепота Републике Српске
Чланови Српског друштва др Младен Стојановић на пројекат „Повезивање“ припремали су се две године. Да пројекат није био реализован већ раније у 2021. години, треба захвалити забранама путовања због корона вируса. Због тога смо се толико више веселили попуштању мјера, због могућности путовања и реализације пројекта ПОВЕЗИВАЊА и програма који је обухвато радионице Змијања и змијањског веза, обиласка културних, вјерских и природних љепота Републике Српске. Идеју за пројекат изњела је Милица Празник, која је у друштву задужена за много шта, као што је брига за друштвене просторије, за везење и увеличвања збирке Змијањског веза чију збирку смо могли видјети у Крању, Велењу, Храстнику, Нишу-Србија, а Јово Јауз је помогао око пријава пројекта и писања елабората. За све остало се побринула Милица Празник која је била и наш водич.
На пут се кренуло по предходном договору испред Дома ученика у Велењу у петак 20.5.2022 у 03.00. Кренули смо са аутопревозником ПЕМИ, који нас увек вози кад идемо у иностранство. Разположење је било добро и примјерено циљу који смо испланирали.
Пут нас је водио на гранични прелаз Брегана, гдје смо успут покупили 3 чланице Српског културног друштва Сава из Храстника, у Зиданом мосту и Севници и кренули смо даље путем Републике Српске. У Бања Луку смо стигли око 09.30, гдје смо прво свратили до Хуманитарног удружење жена Дуга, то је прва невладина организација у Републици Српској
ХУЖ Дуга – Бања Лука
Удружење је настало 1992. године, спонтаним дјеловањем групе бањалучанки, жена хуманиста, са циљем да помогну рањивим категоријама друштва у тадашњим условима.
Данас „Дуга“ све своје услуге базира на оригиналном психосоцијалном програму који има за циљ да духовно и економски оснажи жене које су незапослене, сачувају традицију, културу и старе занате, односно народну умјетност кроз израду аутентичних рукотворина примјеном традиционалних техника и пренесу ју на млађе генерације. Рад се одвија кроз неколико програма: Психосоцијални програм (Савјетовалиште и Радна рехабилитација), Етно радионица , Клуб Дуга, Етно галерија Дуга.
За свој хуманитарни рад, „Дуга“ је проглашена удружењем од интереса за Град Бањалуку, 2011. године и добила је Плакету града за хуманост.
Ту су одржане радионице, гдје је приказан материјал, производи које израђују, начин израде веза и гдје се све у пракси може употребити. После тога одведели су нас у Етно кућу, која је део ХУЖ Дуга. Ту се изводе радионице кад је присутан већи број полазника семинараца и трајно су изложени змијањски сувенири.
Наш председник Јово Јауз одржао је састанак са председницом ХУЖ Дуга, Миром Звонар, о даљој сарадњи, и договорио се за још једне едукативне радионице у Бањој Луци, које ће наше жене посјетити у мјесецу августу, због припрема на 6. ФЕСТИВАЛ ВЕЗЕЊА 2022 у Велењу. Фестивал ће се одржати 21. и 22. октобра 2022 у Рдечој дворани – Велење. Сарадња између Српског друштва др Младен Стојановић и Хуманитарног удружење жена Дуга, траје већ од 2017 кад су у Велењу одржане прве радинице Змијањског веза.
После успјешно завршених радионица пут нас је водио до манастира Липје. Прије него што смо дошли до манастира стали смо успут на планини Борја – Хајдучке воде. Легенда каже да су се на овом извору хајдуци умивали и да им је планина давала снагу пред борбу са Турцима. Па тако смо стали и ми да одморимо, протегнемо ноге, нешто поједемо онако на отвореном под ведрим небом баш као хајдуци и скупимо снагу за даљње путовање. Излетничка тачка је предивна и врједи је посјетити. Планина Борје смјештена је на сјеверозападном дијелу Републике Српске између Велике и Мале Усоре. Удаљен је 23 км од Теслића и око 60 км од Бањалуке.
После краћег одмора спустили смо се и посјетили наш први манастир који нам је бијо на списку обилазака, а то је манастир Липје. Већина чланова за тај манастир није ни чула, а камоли га видјела.
Манастир Липље
Према народном предању, манастир је задужбина Светог Саве. То је био основни разлог зашто је на камену постављеном на западном порталу при обнови вршеној 1867—1879. године наведено да је манастир основан 1219. године. Насеље Липље се помиње 1273. године, али изричито манастир помиње се тек крајем 15. вијека у Крушевском поменику. Сачуван је међутим стари манастирски печат од бронзе на којем је угравирана година 1330, који демантује да ту није био манастир. Почетком 17. вијека, односно 1615. године, доживљава несрећу: у великој поплави је оштећен манастир и његова имовина, а неколико становника манастира је погинуло. Липљански Преписивач „немоћни и луди” Данило каже: Године 1723… надође поплава и обузе порту, разори цркве и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица… Манастир је потом обновљен, али на новом мјесту, неколико стотина метара ниже, на малом узвишењу. И ако је манастир Липље био познат по свом преписивачком раду, данас посједује само мању збирку старих књига. Збирку штампаних књига у Липљу краси Требник, изашао из Милешевске штампарије 1546.године, са сачувана 92 листа и са дугачким записом који биљежи догађаје из XВИИИ вијека, а ријетку драгоцјеност представља сликани антиминс (литургијска тканина) из прве половине XВИИИ вијека.
Са посјетом манастира Липље завршио се први дан екскурзије, који је био разноврстан. Следио је одлазак до Добоја, гдје смо имали резервисан смјештај. Дошли смо по мраку.
Следећи дан имали смо више времена за посјећивање и обилажење културног добра српског народа у Републици Српској.
Прве активности крећу после доручка, биле су нам: одлазак на Добојску тврђаву – Градина. Тај обилазак није дуго трајо, јер нам је био циљ посјетити планину јунака Озрен, на којој се налази манастир Озрен и Орлово језеро. Хотел смо запустили чим смо се вратили и кренули на планину Озрен.
Добојска тврђава-Градина
Не зна се тачно кад је саграђена али се претпоставља да у 13. или у првој половини 14. вијека. Први пут Добој се спомиње у писму Дубровчана од 28.6.1415. године. Налази се изнад долине ријеке Босне, насупрот ушћу ријеке Спрече. Нешто јужније је и ушће ријеке Усоре у ријеку Босну.
Ту нам је наш водич Милица Празник до најмањег детаља појашњавала све датељи битне за путовање кроз тај крај. Видјело се, да се добро припремила и да је то њен родни крај са околином. Наше прво одредиште тај дан, било је манастир Озрен. Пут нас је водио из Републике Српске кроз део Федерације гдје смо у Грачаници скренули према Петровом Селу на Озрену. Од скретања у Грачаници према Петровом Селу требало нам отприлике 20 минута да смо стигли до манастира Озрен. Манастирски комплекс је врло љепо уређен, дивота доћи и видјети. Чланови друштва су прво отишли до сувенирнице гдје су куповали, књиге, мајице и друге сувенире, неки и свјеће које су послије запалили. У врјеме нашег доласка одржавала се служба у манастиру Озрен тако да су неки чланови искористили слободно врјеме и присуствовали. После тога већина је отишла до извора гдје су ишли по воду а неколицина чланова задржала се у комплексу манастира са историчаром који нам је појашњавао историју манастира и српског народа тако да су због тога и дошли последњи на аутобус.
Манастир Озрен
Посвећен светом Николи. Постанак манастира Озрен, као и многих других српскх манастира крије се негдје у тами вјекова. Први писани податак у садашњој цркви манастира Озрен је из 1587. године. Кад је поп Јаков из племена Марић поп(а)тосао цркву. Народно предање које се искристалисало у 18. вијеку а касније записано, упорно је у тврдњи да је манастир Озрен задужбина Немањића односно краља Драгутина који је као сремски краљ 1284. до 1321. управљао областима Усора и Соли, као зет и вазал угарскога краља. Вук Караџић је записао народну пјесму у којој најмлађи син Немањин – Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове већ каже:
„И Папраћу близу Борогова,
И Возућу крај воде Криваје,
Озрен цркву насред Босне славне…“
Обнова манастира Озрен започела 2003. године, а завршена је 2007. Рестаурација живописа у храму извршена је 2012. године.
После дестинације манастира Озрен, требали смо успут посјетити и Орлово језеро на Озрену али нас монаси савјетоваше да нема смисла посјећивати, јер је организована свадба и да је због тога велика гужва. Умјесто на Орлово језеро продужили смо пут Шековића, тамо се налази следећи манастир који смо одлучили посјетити, манастир Ловница. Пут нас је опет водио кроз Федерацију, стали смо у Тузли, а онда без стајања кренули према Шековићима. На том путу нам је показивано одакле је ко из тога краја, било је на аутобусу и оних чија је родбина морала да напусти своја огњишта, а на која се никад нису вратили. И ако није толико далеко од Озрена до Шековића, требало нам је добра 2 сата вожње због кривина и ограничења на путу. Кад смо стигли до Шековића кренули смо према манастиру који није далеко али смо морали стати, јер узак пут не дозвољава пролазак већим возилима, тако да смо наш пут до манастира Ловница препјешачили. Шетња је трајала двадесетак минута, кроз узак кањон покрај брзе рјечице Ловница по којој је манастир и добио име. На изласку из кањона отворио се поглед на манастир Ловница који се налази на брду а испод њега поред рјечице у прељепом природном амбијенту налази се етно ресторан Анин Двор. Посјетили смо манастирски комплекс, продавницу сувенира, књижару, а цркву нисмо,јер је у том тренутаку био свадбени обред и нисмо хтјели сметати. Продужили смо до водопада рјеке Ломница, који је заиста предиван. Већ изгладњели од пута и шетања отишли смо на заједнички ручак у етно ресторан „Анин Двор“.
Манастир Ловница
Манастирска црква је посвећена светом великомученику побједоносцу, љекару душе и тијела, Светом Георгију и тај дан се прославља као манастирска крсна слава, 6. маја сваке године.
Према народном предању, црква Светог Георгија је чудесним пресељењем сама себе лоцирала, а то су први уочили ловци тог краја. Они су, како каже предање, то мјесто показали градитељима, те је манастир назван по њима.
Друго предање казује, да је Ловница задужбина краља Драгутина Немањића, из 13. вијека, који је као српски краљ управљао и сјевероисточном Босном.
“Драгутин сазида манастир, гдје је лов ловио и мјесто које га је љепотом задивило”, наводи се у предању.
Чак се помиње и “ловни дворац”, који је био смјештен негдје у близини Ловнице.
Повезивање манастира Ловница и краља Драгутина, потврдио је његов биограф архиепископ Данило, који у својим списима говори о великој ревности српског краља, у подизању цркава и учвршћивању православља у Босни. У манастиру Бешенову, на Фрушкој Гори, све до Другог свјетског рата налазило се јеванђеље из 1592. године, писано у Ловници, када је уништено.
Тако се заврши и наш други дан. Пут нас је даље водио до Бјељине и Семберског Салаша гдје смо одсјели ту ноћ. Ни ту се нисмо зауставили. Већ смо посјетили етно село Станишићи, поједини чланови су отишли на семинар гуслара који се је одржаво у етно селу Станишићи, а по завршетку семинара сви смо се окупили и дружили.
Последњег дана нашега путовања посјетили смо етно село Станишићи, насеље Пет језера гдје се налази манастир Свете Петке. Посвећен је Преподобној мајци Параскеви. То је била и последња богомоља на путу наше екскурзије коју смо посјетити. После тога кренули смо кући.
Манастир Свете Петке
Женски манастир, који се налази на ободу насеља Пет језера града Бијељине. Манастир је подигнут у руском стилу, тако да се састоји из две цркве. Доња црква, крипта, посвећена је св. Сергеју Радоњешком и њене зидове красе иконе руских светитеља. Такође, у овој цркви место заузима и кивот са моштима свештеномученика Јована Књажева. Горња црква посвећена је Светој Петки и украшена је уобичајеним композицијама српско-византијског стила. Манастир је петокуполни и прекривен је лимом златне боје. Ионостас храма израђен је у дуборезу од храстовог дрвета.
У Велење смо стигли, Богу хвала живи и здрави, пуни лијепих утисака са тродневне екскурзије. Покушали смо да обиђемо што више, за нас значајних „обележја“ Републике Српске и надамо се да ће интересовања за оваква путовања бити још већа, па ћемо моћи да их одржавамо чешће.
Овим путем би се у име Српског друштва др Младен Стојановић, захвалили нашој драгој чланици, Милици Празник, на пре свега идеји, планирању и организовању путовања. И знамо да би све ово било тешко обићи без унапред добро припремљених дестинација и прецизности у планирању. Захваљујемо се још члановима Српског друштва Сава из Храстника и наравно осталим пријатељима који су имали поверања и пошли са нама на ово путовање.
Партнери пројекта:
- Општина Велење,
- АРСО с.п.,
- Пеми аутошола и превози, д.о.о.
- Савез српских друштава Словеније
- Хуманитарно удружење жена „Дуга“ Бања Лука – Република Српска
Репортажу припремио: Јово Јауз
