ИНТЕРВЈУ Душко Певуља: Српско питање је културно питање

ИНТЕРВЈУ Душко Певуља: Српско питање је културно питање

аутор: Бранислав Предојевић ł извор: Српскаинфо

„Заборављамо оно што су знали наши неписмени преци када су обнављали своју државу. Ту спознају, коју ми упорно игноришемо, одрешито је формулисао Доситеј Обрадовић, који је рекао: српско питање је културно питање“, каже Душко Певуља.

Угледни бањалучки професор Српског језика и књижевности, теоретичар културе, есејиста те главни уредник књижевног часописа “Српски преглед” недавно је објавио књигу “Читање поступака” (Задужбина Петар Кочић Бањалука-Београд), зборник књижевних критика и критичких огледа у којима се у посљедње двије деценије бавио домаћом књижевном и културном сценом.

У разговору за „Srpskainfo” говорио је о самој књизи, мотивима за њено писање, мањку аргументоване критичке мисли, свом уредничком раду, а највише културном питању Републике Српске, које се по његовом мишљењу маргинализује и већим дијелом своди на популистичку забаву.

Ваша књига „Читање поступака“ је пред публиком. Око ријечи „Читање“ у наслову нема дилеме, иако живимо у вријеме нечитања, али „поступке“ нам морате објаснити, као и мотиве за њихово спајање у називу једне књиге?

Сагласан сам да са вама да живимо у времену које обиљежава несразмјера између писања и читања. Парадоксално речено: пише се све више, а чита све мање! Ријеч читање у наслову моје књиге подразумијева критичарски доживљај, разумијевање и интерпретацију књижевних дјела која су била предмет мога интересовања. Према моме схватању, кључни задатак онога ко о књигама пише и расуђује, јесте да уочи, опише и, по могућству, објасни поступке књижевног стварања, нарочито оне сегменте који читаоцима који нису стручњаци промакну или на њих не обрате потребну пажњу.

Књига је подјељена на неколико темата, али појам критике и критички се често понавља кроз текстове. Како стојимо са критичким освртом и мишљењем у нашој књижевној и културној стварности?

-О књигама о којима сам писао, а књига „Читање поступака „ доноси само један мањи избор књижевно критичких текстова које сам по новинама, стручним и научним часописима објавио у посљедњих двадесет година, настојао сам да увијек изнесем, имплицитно или непосредно, одређени вредносни суд. Суштина сваке критике, па и оне које називамо књижевном, је управо у томе. У супротном она губи свој смисао. Међутим, у више текстова ја критички говорим о приликама у култури у Републици Српској и уопште о статусу културних садржаја у свијести оних који обликују културну и јавну свијест. О томе човјек, ако озбиљно приступа ономе чиме се професионално бави, мора говорити искључиво критички, јер позитивних примјера има тек спорадично.

Ми у Републици Српској, којима су пуна уста приче о стварању државе, оно што су знали наши неписмени преци када су обнављали своју државу, подносећи за те напоре велике жртве. Ту спознају, коју ми упорно игноришемо, одрешито је формулисао Доситеј Обрадовић, који је рекао: „Српско питање је културно питање!“ Довољно је за оријентире у оваквим временима, преломним и прекретничким, узети само оно што су о стварању државе и њеном утемељењу говорили наши истакнути интелектуалци и писци. У књизи, а често и у својим јавним наступима, цитирам чувене Дучићеве ријечи: “Где се штеди на култури, друштво почива на лажи, а држава на несигурности. Никад ни један народ није пропао трошећи на своју културу пре него на све друго”. Ево Вам у овим ријечима сажето да сажетије не може, изложеног националног питања. Али, до кога то данас допире у Републици Српској. Ми смо друштво које је поразило све темељне вриједности које смо као народ некада имали, без које постојање постаје пуко статирање. Све је на продају: политички ставови и увјерења, јавно изговорена ријеч, основни морални принципи, вјера и националност. И све то зарад мрвице власти и користи, која се углавном не мјери мрвицама, која из тога произилази. То је за мене застрашујуће. Потиру се разлике, неистомишљеници се проглашавају за противнике или непријатеље, док се та убиствена унисоност у јавном дискурсу назива јединство. Скерлић је давно упозоравао: „Тамо гдје сви исто мисле, нико ништа не мисли!“ И опет је пјесничка ријеч убједљивија од било чега што у овом тренутку можемо смислити пводом овог опорог инвентарисања. Милан Ненадић у пјесничком циклусу “Страшни суд” на једном мјесту каже: „Лудило нема капије. Шта ће лудилу страже. Овде се сваки закон разбије. Да блиста лудак непоражен: Одоздо гледа Нико, Одозго буљи Свеједно – Једно, па једно.”

И што је можда најопасније, све се подводи под лажни патриотизам, чиме се обесмишљава то племенито осјећање које обремењује сваког појединца. Слободан Јовановић је писао у свом тестаментарном тексту “Један прилог за проучавање националног карактера” да национализам сам по себи не представља никакву вриједност, већ му вриједност прибављају садржаји које му прислужујемо. Мјера нашег патриотизма данас, односно његовог наопаког поимања и злоупотребе, која врхуни у подјели на патриоте и издајнике, већ је магистрално описана у Домановићевој „Страдији”. Један од јунака ове чудесне, и код Срба на жалост увијек актуелне приповијетке, каже: „Живот су наши стари жртвовали за ову земљу, а ми се још предомишљамо да ли за њу само част своју да жртвујемо!„

Из угла неког ко прати и предаје Српску књижевност, како гледате на њено стање данас, посебно на простору западно од Дрине. Никад се више не издаје, али никад се мање није читало, озбиљна књижевна критика је као што смо поменули махом исчезла изван кругова стручне штампе, а било какав програмски приступ књижевности остаје само скуп лијепих жеља?

-О томе покушавам скромно да говорим у књизи „Читање поступака”. У таквом једном амбијенту, о разложној, аргументованој, критизерства лишеној критици, сулудо је говорити о свакој врсти критичке дјелатности, па и оне која припада подручјима књижевности и културе. Тамо гдје, говорио је умни Радован Самарџић, „царује примитивна политичка нетрепељивост, господари духовни примитивизам.“

Као читалац, теоретичар и писац како гледате на стање књижевне сцене Републике Српске неких 25 година касније од оснивања њеног матичног књижевног удружења. Јубилеј је званично прослављен, али дјелује да се писци, махом они најталентованији и њихово Удружење налазе у великом раскораку?

Не припадам Удружењу књижевника Републике Српске па није лијепо ни да коментаришем њихов рад, али искрено не видим да предузимају ишта што је вриједно озбиљне пажње. У круг се већ четрдесет година врте исти људи, питам се само како више нису досадили сами себи. Све што организују, а воле то парадно и манифестационо, углавном је лишено било какве вриједности. Мени је увијек добар примјер за ту врсту (не)рада организација Кочићевог збора, гдје се са писцима, које углавном нико не чита, удруже надобудни и примитивни политичари, приређујући нам сваке године манифестацију која представља јавно понижавање великог писца. За разлику од писаца који у томе учествују, Кочић је и данас жив и читан и, увјерен сам након што сам приредио неколико књига о њему, не би одобрио скоро ни један садржај који је саставни дио програма у његову част. Видим да је и ова књижевна братија, алава на награде и признања, по угледу на политичаре, почела да дијели захвалнице и признања и да се удвара политици на један трагикомичан начин. И ту се приближавамо Домановићевој Страдији: „почеће да подозриво гледају на грађане који на улицу изађу без неколико ордена на прсима!”

Једна од прозних форми, којом се бавите посебно у књизи јесте кратка прича, која је данас у једној фази јавне маргинализације у односу на роман, па чак и поезију. Исчезава полако из новина и часописа, опстаје у ријетким антологијама. Шта су по вама узроци и вјерује ли у њен опстанак у модерној књижевности?

-Вјерујем у снагу и опстанак карактке приче која у српској књижевности има богату традицију и велике њене мајсторе. Велики писац се види управо у тим краким формама. Код нас је специфичност и то снажно залеђе усмене приповједачке традиције, у којој пресудну улогу имају кратке форме. Проблем кратке или новинске приче јесте у томе што су новине и часописи престали да је објављују и тако приближавају читаоцима.

Генерално, како гледате на однос друштвених институција у друштва уопште према култури, не само кроз призму њеног финансирања, већ и њеног научног, системског вредновања и чувања у тренутку, када се више бавимо заборавом, него његовањем сопственог културног идентитета?

-Као што сам већ нагласио, у ситуацији када је култура у друштвеном истему вриједности статусно маргинализована и потцијењена, сви озбиљни, иначе малобројни покушаји, остају без одјека. Ево само неколико примјера за размишљање. Наш град се кандидује за европску престоницу културе, а нема ниједну књижевну ревију, књижевно гласило које би излазило макар мјесечно, које би требало да представља културна плућа Бањалуке, простор гдје би се испољавало културно разногласје и различити тонови, као израз духовног плурализма. Од међуратног периода у Бањалуци није изграђена ниједна културна институција. Ове које постоје, углавном се не баве својим послом, попут Академије наука и умјетности Републике Српске, која једва да даје знакове неког живота, која је у условима драматичне угрожености српског језика угасила, основани а никад истински оживотворени Институт за српски језик. Надобудним градским оцима, чија самоувјереност и неприкосновена арбитрарност почива на незнању и неискуству, треба поручити да се регионалним центром постаје истинским културним садржајима а не лаком забавом. И данас је Бањалука на бившем југословенском културном простору препознатљива по часопису „Путеви“, а не по наступима забављача.

Истински драгуљ књижевности

Годинама сте радили или уређивали књижевне часописе попут „Змијања“ и „Крајине“, тренутно радите уреднички посао у „Српском прегледу“. Колико је (не)захвално радити тај посао у овом тренутку и какви су планови у тој области?

-Једно кратко вријеме сам уређивао књжевну ревију „Змијање”, а затим скоро једну деценију часопис за књижевност и културу „Крајина”, који је у посљедњих двадесет година оставио значајан траг у култури овог града и Републике Српске. Тренутно, са групиом пријатеља, ентузијаста и посвећеника, уређујем часопис „Српски преглед.” Уз велике финансијске потешкоће и волонтерски, треба ли то уопште наглашавати. Иако су изашла тек четири броја, ово гласило већ стиче позитивну репутацију. Пред крај ове године смо, у посебној библиотеци, објавили први српски књижевни часопис „Славено-српски магазин”, по први пут на савременом српском језику. Овај часопис, чији је једини број у Венецији изашао прије 250 година, приредио је чувени српски писац из друге половине 18. вијека Захарија Орфелин. Поносни смо на чињеницу да се управо у Бањалуци, понављам, први пут у савременом језичком руху (преводилац Боривој Чалић), појавила култна књига српске књижевности и културе, њен истински драгуљ.

Бањалука, 05.01.2019

подијелите садржај: