Vidovdanski sabor
Srpsko društvo „Dr Mladen Stojanović” iz Velenje priredilo povodom Vidovdana recital pod nazivom „Vidovdanski sabor”
Ovaj događaj održan je 22. juna 2024. u Vili Bianca, u prelepoj dvorani, naročito pogodnoj za ovakve i slične priredbe. Recitalu su prisustvovali članovi i prijatelji društva koji su imali prilike da vide i čuje učesnike čiji se program odnosio na Vidovdan, veliki srpski praznik.
Na početku programa Paraskeva Jauz na violini i Njegoš Jauz na harmonici izveli su splet srpskih narodnih melodija, a zatim je voditeljka programa Snežana Maksimović prvo rekla nekoliko reči o samom Vidovdanu, a zatim najavila učesnike u programu.
U svom pozdravnom govoru Snežana Maksimović je prvo recitovala ove stihove:
,„Rađaj majko sinove i kćeri,
da čuvaju srpstvo i hrišćanstvo
i prenesi svakome ko ne zna
kolevka je najveće prostranstvo”,
Zatim je dodala:
„Dočekali smo još jedan Vidovdan, za srpsku crkvu i naš srpski rod jedan od najvažnijih datuma. Mi smo mali narod, ali naša istorija je velika. Vidovdan ne obeležavamo kao dan poraza, već ga slavimo kao pravi simbol duha nacije. Zato želimo da nam ovaj praznik protekne u miru, jedinstvu i dobroj veri. Srpski narod danas više nego i kada u svojoj istoriji mora biti jedinstven. Sećamo se svih srpskih junaka, važnih istorijskih događaja koji su se odigrali na današnji dan, srpskog Kosova i molimo se za njih. Naš narod kaže: „Ko je ko, videće se na Vidovdan”. Zato vas pozivam sve da budemo jedinstveni, da čuvamo i volimo naše porodice i našu zemlju. Sve dok slavimo Vidovdan naša budućnost je svetla. A večeras Vidovdan obeležavamo ovde u ovim prelepim prostorijama u Velenju kod naših domaćina Srpskog društva „Dr Mladen Stojanović”. O događajima na Vidovdan večeras će nam pričati dugogodišnji dragi prijatelji: Ostoja Šobot, Krstan Šućur, Marinko Jagodić i Dušan Jovanović.”
Prvo je najavila Dušana Jovanovića koji je čitao tekst Ave Justina Popovića „Vidovdanska etika”, koji je iz Ava Justin Popović govorio na Vidovdan 1939. godine, a u kojem se između ostaloga kaže: „Nigde se paradoksi neba i zemlje nisu tako srdačno zagrlili kao u istoriji roda srpskoga. Zagrlili vidovdanskim zagrljajem. Na današnji dan pre 550 godina, naša se narodna duša kroz kosovski podvig venčala sa nebeskom pravdom. U ime celog naroda čestiti Knez se privoleo Carstvu nebeskom. I mi smo, jednom za svagda, izabrali nebesku pravdu za narodni ideal i postali njena dragovoljna žrtva. Od tada, dušom Srpstva postalo je: stradati za nebesku pravdu, i žrtvovati se za nju. Kosovski mučenici, na čelu sa čestitim Knezom, svojim svetim mučeništvom poveli su naš narod putem stradanja za nebesku pravdu. I vodili ga stolećima kroz sve bure i oluje naše potresne istorije”.
U nastavku programa Krstan Šućur je recitovao epsku pesmu „Kosovka devojka” i pročitao još nekoliko pesama, a Marinko Jagodić Maki je čitao svoje stihove iz zbirke „Istočni prozor”, a koji se odnose za duhovni život i duhovnost pojedinca i naroda.
Ostoja Šobot je pročitao svoje stihove a zatim govorio o duhovnosti i duhovnom životu, osvrćući se po tom pitanju i na savremena zbivanja u kojima se silom prilika duhovnost sve više gubi i uništava, i da to treba na svaki način sprečiti.
U drugom delu programa Snežana Maksimović je, govoreći o Vidovdanu, istakla:
„Vidovdan je najveća slava srpskog naroda. On je dan a ne noć, i to baš dan. On nas opominje na pobedu i na vaskrsenje. Seme carstva nebeskoga, posejano Svetim Savom, niklo je bujno i poraslo veliko. Bogati plodovi tog semena uzabrani su na Kosovu polju. To nije jedina Hristova i Savina žetva u našoj prošlosti, ali je presjajna i jedinstvena svome rodu.
Kosovo je, reče Matija Bećković, najskuplja srpska reč. Iz te reči izvire sve srpsko. Da ne beše kosovskog zaveta, gde bi mi bili danas?
Kosovo je nas definisalo kao narod i kroz vekove do današnjeg dana ono nas definiše. Kosovski zavet nikada neće prestati da važi. Dok je sveta i veka biće borbe oko Kosova. Dok se mi borimo, dotle i postojimo. Ako li ikada naiđe naraštaj Srba koji nije zadojen kosovskim zavetom, među kojim nema ni jednog Obilića i ni jednog Jugovića, onda više nema ni Srba. Kao što nema reke bez izvora ni drveta bez korena, tako ni Srba bez Kosova, a zaista, ni Kosova bez Srba.”
U ovom delu programa ponovo su Marinko Jagodić Maki, Krstan Šućur i Ostoja Šobot čitali svoje pesme i pesme drugih autora, a Dušan Jovanović je izveo monodramu „Pilipenda” po pripoveci Sime Matavulja, a u kojoj se govori o borbi srpskog naroda za pravoslavnu veru i svoj opstanak u Dalmaciji za vreme austrijske okupacije u devetnaestom vijeku.
U trećem bloku programa Snežana Maksimović je, takođe govoreći o Vidovdanu navela:
„Na Kosovu se probudila naša nacionalna savest, a kad se savest jednom probudi više ne može zaspati.
Trideset četiri godine pre Kosova smrću cara Dušana okončana je propast carstva srpskoga. Nije propalo samo ono što nije moglo propasti: Žiča i Mileševa, Sopoćani i Studenica, Pavlica i Dečani, Pećaršija i Sveti Arhangeli.
Bilo je lakše primiti tuđe, nego odbraniti svoje. Da smo tu sagnuli dušu, zauvek bi ostali pogureni. Da smo se tu pokorili, trag bi nam poginuo i više ne bismo imali iz čega vaskrsnuti.
Još pre Kosova, Srbija se rodila na Kosovu. Srbin je onaj koga se Kosovo tiče. Zato nemamo ništa ravno Kosovu ni u svojoj istoriji, ni na svojoj geografiji. Nemamo čvršćeg uporišta, ni jačeg duhovnog središta. Kosovo je ognjište oko koga je okupljen, okosnica oko koje je sadenut, kolevka u kojoj je odrastao srpski narod.
Kosovo je Krstovo. Tu se ukrstilo nebesko i zemaljsko carstvo. Pola u nama, pola iznad nas. Kosovo je najdublja rana, najduže pamćenje, najživlja uspomena, najmiliji pepeo srpskog naroda. Zaokretnica sa koje je najviše porasla naša duša.
Najveća vrednost kosovske legende je što je živa. Što nije skamenjena, ni dovršena, ni razmršena. Što njena poruka nije umrla, ni misao zakovana, ni ideja zaglavljena. Što se kreće, uključuje nove naraštaje, traži njihov doprinos i tumačenje.
Zato je kosovska oporuka možda jasnija nama nego našim precima. A naša odgovornost veća nego ičija u ranijim vremenima.
Kosovo je očno dno srpskog duhovnog vida. Kosovo je toliko srpsko, da ga niko ko zna šta nije njegovo ne bi uzeo ni kada bismo mu ga nudili, a kamoli ga otimao.
Hristos je još na krstu, a Krstitelj u vodi. Dok bude drveta od njega će se praviti krstovi, dok bude srpskog jezika biće Kosova.”
Paraskeva i Njegoš Jauz još jednom su stupili na scenu i izveli još jedan splet srpskih melodija, a zatim su svim učesnicima u programu podeljene zahvalnice za učešće u ovom za društvo velikom i značajnom događaju.
Prisutnima se obratio i Krstan Šućur, koji se zahvalio na pozivu, ističući dobru saradnju između Srpskog društva „Dr Mladen Stojanović” Velenje i Srpskog kulturnog društva „Petar Kočić” Kranj, a zatim poklonio domaćinima zbirku pesama Marinka Jagodića Makija „Istočni prozor”.
Na kraju ovog događaja Snežana Maksimović se obratila publici sledećim rečima:
„Toliko bogatstva u jednoj reči i jednom danu, a ipak toliko presudnih trenutaka baš na taj dan od 1389, a da li će ih još biti, ili je ipak svaki Vidovdan u srpskoj istoriji poseban, to znaju samo oni koji su izabrali put, neshvatljiv mnogima već vekovima, a koji je omogućio zemaljske patnje i pobede, a nebesko radovanje. Poštovana publiko, hvala vam na poseti. Ostajte zdravo i ne zaboravite ko ste vi i ko su vam preci.”
