Видовдански сабор
Српско друштво „Др Младен Стојановић” из Велење приредило поводом Видовдана рецитал под називом „Видовдански сабор”
Овај догађај одржан је 22. јуна 2024. у Vili Bianca, у прелепој дворани, нарочито погодној за овакве и сличне приредбе. Рециталу су присуствовали чланови и пријатељи друштва који су имали прилике да виде и чује учеснике чији се програм односио на Видовдан, велики српски празник.
На почетку програма Параскева Јауз на виолини и Његош Јауз на хармоници извели су сплет српских народних мелодија, а затим је водитељка програма Снежана Максимовић прво рекла неколико речи о самом Видовдану, а затим најавила учеснике у програму.
У свом поздравном говору Снежана Максимовић је прво рецитовала ове стихове:
,„Рађај мајко синове и кћери,
да чувају српство и хришћанство
и пренеси свакоме ко не зна
колевка је највеће пространство”,
Затим је додала:
„Дочекали смо још један Видовдан, за српску цркву и наш српски род један од најважнијих датума. Ми смо мали народ, али наша историја је велика. Видовдан не обележавамо као дан пораза, већ га славимо као прави симбол духа нације. Зато желимо да нам овај празник протекне у миру, јединству и доброј вери. Српски народ данас више него и када у својој историји мора бити јединствен. Сећамо се свих српских јунака, важних историјских догађаја који су се одиграли на данашњи дан, српског Косова и молимо се за њих. Наш народ каже: „Ко је ко, видеће се на Видовдан”. Зато вас позивам све да будемо јединствени, да чувамо и волимо наше породице и нашу земљу. Све док славимо Видовдан наша будућност је светла. А вечерас Видовдан обележавамо овде у овим прелепим просторијама у Велењу код наших домаћина Српског друштва „Др Младен Стојановић”. О догађајима на Видовдан вечерас ће нам причати дугогодишњи драги пријатељи: Остоја Шобот, Крстан Шућур, Маринко Јагодић и Душан Јовановић.”
Прво је најавила Душана Јовановића који је читао текст Аве Јустина Поповића „Видовданска етика”, који је из Ава Јустин Поповић говорио на Видовдан 1939. године, а у којем се између осталога каже: „Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загрљајем. На данашњи дан пре 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са небеском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје”.
У наставку програма Крстан Шућур је рецитовао епску песму „Косовка девојка” и прочитао још неколико песама, а Маринко Јагодић Маки је читао своје стихове из збирке „Источни прозор”, а који се односе за духовни живот и духовност појединца и народа.
Остоја Шобот је прочитао своје стихове а затим говорио о духовности и духовном животу, осврћући се по том питању и на савремена збивања у којима се силом прилика духовност све више губи и уништава, и да то треба на сваки начин спречити.
У другом делу програма Снежана Максимовић је, говорећи о Видовдану, истакла:
„Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небескога, посејано Светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тог семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена своме роду.
Косово је, рече Матија Бећковић, најскупља српска реч. Из те речи извире све српско. Да не беше косовског завета, где би ми били данас?
Косово је нас дефинисало као народ и кроз векове до данашњег дана оно нас дефинише. Косовски завет никада неће престати да важи. Док је света и века биће борбе око Косова. Док се ми боримо, дотле и постојимо. Ако ли икада наиђе нараштај Срба који није задојен косовским заветом, међу којим нема ни једног Обилића и ни једног Југовића, онда више нема ни Срба. Као што нема реке без извора ни дрвета без корена, тако ни Срба без Косова, а заиста, ни Косова без Срба.”
У овом делу програма поново су Маринко Јагодић Маки, Крстан Шућур и Остоја Шобот читали своје песме и песме других аутора, а Душан Јовановић је извео монодраму „Пилипенда” по приповеци Симе Матавуља, а у којој се говори о борби српског народа за православну веру и свој опстанак у Далмацији за време аустријске окупације у деветнаестом вијеку.
У трећем блоку програма Снежана Максимовић је, такође говорећи о Видовдану навела:
„На Косову се пробудила наша национална савест, а кад се савест једном пробуди више не може заспати.
Тридесет четири године пре Косова смрћу цара Душана окончана је пропаст царства српскога. Није пропало само оно што није могло пропасти: Жича и Милешева, Сопоћани и Студеница, Павлица и Дечани, Пећаршија и Свети Архангели.
Било је лакше примити туђе, него одбранити своје. Да смо ту сагнули душу, заувек би остали погурени. Да смо се ту покорили, траг би нам погинуо и више не бисмо имали из чега васкрснути.
Још пре Косова, Србија се родила на Косову. Србин је онај кога се Косово тиче. Зато немамо ништа равно Косову ни у својој историји, ни на својој географији. Немамо чвршћег упоришта, ни јачег духовног средишта. Косово је огњиште око кога је окупљен, окосница око које је саденут, колевка у којој је одрастао српски народ.
Косово је Крстово. Ту се укрстило небеско и земаљско царство. Пола у нама, пола изнад нас. Косово је најдубља рана, најдуже памћење, најживља успомена, најмилији пепео српског народа. Заокретница са које је највише порасла наша душа.
Највећа вредност косовске легенде је што је жива. Што није скамењена, ни довршена, ни размршена. Што њена порука није умрла, ни мисао закована, ни идеја заглављена. Што се креће, укључује нове нараштаје, тражи њихов допринос и тумачење.
Зато је косовска опорука можда јаснија нама него нашим прецима. А наша одговорност већа него ичија у ранијим временима.
Косово је очно дно српског духовног вида. Косово је толико српско, да га нико ко зна шта није његово не би узео ни када бисмо му га нудили, а камоли га отимао.
Христос је још на крсту, а Крститељ у води. Док буде дрвета од њега ће се правити крстови, док буде српског језика биће Косова.”
Параскева и Његош Јауз још једном су ступили на сцену и извели још један сплет српских мелодија, а затим су свим учесницима у програму подељене захвалнице за учешће у овом за друштво великом и значајном догађају.
Присутнима се обратио и Крстан Шућур, који се захвалио на позиву, истичући добру сарадњу између Српског друштва „Др Младен Стојановић” Велење и Српског културног друштва „Петар Кочић” Крањ, а затим поклонио домаћинима збирку песама Маринка Јагодића Макија „Источни прозор”.
На крају овог догађаја Снежана Максимовић се обратила публици следећим речима:
„Толико богатства у једној речи и једном дану, а ипак толико пресудних тренутака баш на тај дан од 1389, а да ли ће их још бити, или је ипак сваки Видовдан у српској историји посебан, то знају само они који су изабрали пут, несхватљив многима већ вековима, а који је омогућио земаљске патње и победе, а небеско радовање. Поштована публико, хвала вам на посети. Остајте здраво и не заборавите ко сте ви и ко су вам преци.”
