Видовдански завет – Никад не заборави

Видовдански завет – Никад не заборави

Свечана академија и рецитал поводом видовдана

Савез српских друштава Словеније обиљежио Видовдан Свечаном академијом и рециталом

Свечаност под називом „Видовдански завет – Никад не заборави” – Свечана академија и рецитал одржана је 26. јуна 2022. у просторима Културног друштва „Брдо” у Крању. Започела је пјесмом „Гора јечи”, коју је отпјевала Сара Митровић уз музичку пратњу Марка Чушина на хармоници.

Водитељка програма, Снежана Максимовић, обратила се присутнима следећеим ријечима: „Поштовани посетиоци, драги гости, поштоваоци и чувари српског културног наслеђа, драга браћо и сестре, помаже Бог.

Добро вече и добродошли на свечану академију и рецитал под називом „Видовдански завет – Да се не заборави” поводом великог српског празника Видовдана које организује Савез српских друштава Словеније.

За Видовдан су везани многи народни обичаји, а о самом значају Видовдана рећи ћемо вам више кроз наш вечерашњи програм у коме ће учествовати: Сара Митровић, сопран, Марко Чушин, хармоника, које сте већ чули на самом почетку са песмом „Гора јечи”, Давид Радишић, гусле, Душан Јовановић, рецитатор и ја, Снежана Максимовић, водитељ програма и рецитатор.

Са посебним задовољством желим да поздравим нашег данашњег беседника, драгог госта и пријатеља, Др Душка Певуљу, професора на Филолошком факултету универзитета у Бањој Луци.

Поздрављам све наше драге госте који су вечерас својим присуством увеличали нашу академију: Његова Ексцеленција Милорад Живковић, амбасадор Босне и Херцеговине; Његова Ексцеленција Миломир Шпица, конзул у Амбасади Републике Србије; Господ Јанез Черне, поджупан Местне обчине Крањ; Проф. др Владо Ђајић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и генерални директор Универзитетског клиничког центра Републике Српске; Немања Ковачевић, помоћник министра у Министарству за европске интеграције и међународну сарадњу; Владимир Кокановић, председник Савеза Срба Словеније; Представници српских друштава и других организација који су данас са нама.

Захваљујем се Јавном фонду Републике Словеније за културне делатности (ЈСКД) који је финансијски подржао овај пројекат и Културном друштву „Брдо” који су нам уступили ове просторије како би могли одржати данашњу академију.

Након уводног говора и поздрава Снежана Максимовић је најавила Душана Јовановића, који је потом извео монолог, говор Аве Јустина Поповића на Видовдан 1966. у манастиру Ћелије.

У овом блоку Снежана Максимовић је рецитовала пјесму Зорке Стојановић „Дозивање из Грачанице” а Душан Јовановић пјесму Веселина Џелетовића Павлова „Сањао сам Косовку девојку”, а први блок је завршен пјесмом „Јечам жњела Косовка девојка”, коју је на веома лијеп и осјећајан начин отпјевала Сара Митровић уз музичку пратњу Марка Чушина.


У другом блоку прво је Снежана Максимовић одрецитовала пјесму Десанке Максимовић „Разговор са Косовом”, а затим Душан Јовановић пјесму Чедомира Миленовића „На Косово магла пала”.

У најави сљедеће музичке тачке Снежана Максимовић је навела: „Уз струне гусала писана је историја српскога народа. Чувала се и преносила са кољена на кољено, текло врело са оца на сина. Међутим, данас, у ова новија времена све мање младих људи гаји и његује традицију нашу стару, коју нам у аманет преци оставише. Заборављамо полако и обичаје, традицију. Струне гусала као да су нам омрзле. Данас, млади све мање слушају звуке гусала, боје се, да их не декларишу као „сељаке”. А шта су друго били наши дједови, прадједови, преци наши, него сељаци. Сељак је поштен, искрен, гледа своја посла, од свог рада и труда живи. То је некад понос био. Наш млади гуслар Давид Радишић зна да би се наша прошлост избрисала да нам не би у муци гусала”, а затим најавила гуслара Давида Радишића који је уз гусле отпјевао пјесму посвећену Косовском боју.


Трећи блок почео је пјесмом Миланке Голубовић „Над колевком балкана”, настављен рецитацијом Душана Јовановића и пјесмом Милутина Бојића „Молитва”, а завршен лијепом и дриљивом пјесмом „Црвен цвете” коју је отпјевала Сара Митровић, уз музичку пратњу Марка Чушина.

Четврти блок започела је Снежана Максимовић рецитовањем пјесме Зорке Чардашевић „кренули су Обилићи”, потом је Душан Јовановић одрецитовао пјесму „Косово поље” Матије Бећковића, да би се и овај блок рецитала завршио музиком, односно пјесмом „Суза Косова” коју су на изврстан начин извели Сара Митровић, пјевањем, и Марко Чушин, свирањем.

Након завршеног програма рецитала Снежана максимовић је најавила свечаног бесједника академије сљедећим ријечима: „Видовдан је празник који је у календару исписан црвеним словима. Црвеним од крви косовских мученика. Пред светитељем овога празника и пред величином жртве ових Божијих угодника треба заћутати, јер не постоје речи људске којима се они могу описати. .

Да ли треба и говорити о лепотама предела Косова и Метохије?! Не би се могло лако рећи да су нам други крајеви наше земље лепши од ових косовских и метохијских, са њиховим пољима и шумама, са бреговима и планинама, са њивама и виноградима, и више од свега са небоземним лепотама косовско-метохијских манастира и њиховим непролазним лепотама фресака и икона. Све је на Косову и Метохији својеврсни метох небеске лепоте, све на тој висоравни додирује и повезује небо и земљу, царство земаљско и царство небеско. Можда зато што ово додиривање и повезивање најчешће је било и бива кроз крст и страдања. Тако вековима, па и данас. Косовска битка дубоко се утиснула у нашу веру, историју, културу и традицију. У наш идентитет.

Више о свему овоме због чега смо се данас окупили говориће вам наш беседник, професор др Душко Певуља.

Проф. Др Душко Певуља је у свом говору рекао: „Поштовани и драги пријатељи, драги домаћини, уважени гости, част ми је и задовољство што сам и ове године са вама и међу вама овим посебним поводом. Посебно сам захвалан Златомиру Бодирожи, који је прошле године установио ову лијепу светковину, обиљежавање и како би се рекло спомен Видова дана. Имамо шта да обиљежавао, па ваља да обиљежавамо на достојан начин наших предака. Мислим да је најприличније да се као професор српског језика и књижевности на почетку обратим пјесничком ријечју, а то чини ми се сажима понајбоље, а ништа то не чини као пјесничка ријеч тако убједљиво оног што јесте суштина оног што данас обиљежавамо, Видовдан, Косово и нарочито једне ријечи која је кључна за идентитет нашега народа, која је истакнута овдје на овом лијепом плакату, а то је ријеч завјет. Пјесник каже, врло кратко, два стиха: „Сви ми дугујемо себе некој деци, будимо потомци да би били преци”. Драги пријатељи, то је суштина сваког завјета, па и Косовског завјета. Да се понашамо у сваком тренутку онако као да нисмо сами, што врло често чинимо, него да смо споља између оних којих више нема и оних којих још нема. Само они људи који се на тај начин понашају, који се сусрећу са лицем предака и могу да изађу пред лице потомака, оних којих још нема, искорачују из времена. Драги пријатељи, моја је дужност овдје да вас укратко, заиста, немојте се плашити, универзитетски професори су подешени на сат и по, ја ћу водити рачуна и о температури која је овдје и о програму који се већ одужио, али желим врло кратко да вас подсјетим о неколико реченица, увјерен сам да то већина од вас зна, а шта је то Косовски завјет. Зашто толико често помињемо ријеч Косово, шта то значи Царство небеско, да ли можда понекад олако посежемо за тим ријечима. Ја мислим да олако посежемо. И најзад у другом дијелу ове бесједе желим да кажем и да вас подсјетим, да вас мотивишем, да се  сви одјегнемо од те завјетне ријечи, колико смо, свако од нас и као појединци достојни. Али то није лако, започели смо ову академију ријечима једног од најважнијих Срба у историји нашега народа, једног од оних који се онебесио, светим Јустином Поповићем, човјеком који је живио Косовски завјет, као и владика Николај Велимировић, и ми смо велики срећници, ова генерација нашега народа, која је имала прилику да види шта је светост, сви смо ми савременици били блаженопочившег патријарха Павла. Ми смо видјели да светост није недостижна, како се нама огрезлих у гријеху чини, него напротив, да је светост толико једноставна. Има ли ко међу вама ко патријарха Павла није доживљавао као свој најближи род, као свога сродника, јер је он тиме непрестано зрачио. Видјели сте у овој бесједи да Јустин Поповић пита, и себе и нас, јесмо ли браћо достојни Косова. Драги пријатељи, ми Срби се разликујемо по многим стварима, и добро је да се разликујемо, и треба да се разликујемо. Сви људи на овој земљи се разликују. Што кажу паметни људи: разликовање је знак напредовања. Различито се облачимо, различите навике имамо, у различитим земљама живимо, а има нешто што нас тако снажно обједињује, то је наш језик, и то је једна ријеч у нашем језику, пјесник би рекао, овдје поменути Матија Бећковић, „Косово је најскупља српска ријеч“, оно што обједињује наш народ, ма гдје да живимо и ма чему да припадамо, то је Косовско осјећање. А шта је уписано у то Косовско осјећање? Шта значи та прекрасна метафора „Царства небеског“? Шта значи постварење те метафоре „Царства небеског”. Када мајка Краљевића Марка, није неки велеумни човјек, него мајка која има, чија ријеч има ореол сакралности у српском језику, каже своме сину: „Сине марко“, па пјесник то појачава „једини у мајке”, дакле ријеч је о јединцу, и изговара чудесну формулу наше историјске егзистенције „Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу”. Драги пријатељи, у Косовској бици, Косовском завјету, претходила је та етика, не само етика којом живимо данас, не етика удовољавања својим јефтиним хировима, него та највиша етика „Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу”. Лаза Костић, велики српски пјесник, утврдио је у једној својој бесједи, попут ове коју вам казујем, како је Мајка Јевросима изнад Богородице, она је мајка која изговори ове ријечи, а које су, кажем, у темељу идентитета наше завјетне свијести, каже он „ако ништа, јесте равна Богородици”. Није тек обична мајка. Е том свијешћу, драги пријатељи, били су задојени Косовски јунаци. Из те свијести родио се наш народ. Постоје двије исходишне тачке наше националне егзистенције, то су Светосавска духовност, коју утемељује Свети Сава, и то је Видовдански завјет, односно Косовски завјет. Из тога произлази наша национална самобитност. Шта је она подразумијевала у том Косовском опредјељењу? Шта значи ријеч Цара Лазара, прикована у оно што је наше биће: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека”. Друга, поред ове етике битна компонента те Косовске етике и Косовског завјета, јесте да човјек, ако хоће да буде човјек, мора да искорачи из времена. Не смије да рачуна са овим нашим временом, да све оно што чини у току наших живота, како је говорио владика Николај Велимировић, везује за небо. Дакле, Цар Лазар зна да је „земаљско за малена царство”, зна да све оно што ми стичемо овдје, истичући то увијек у први план, почевши од мене па сви ви драги пријатељи, ја ћу се усудити да вам то кажем, јер сам и ја тако, нажалост живим. Стичемо, течемо, а губимо своје душе. Драги пријатељи, владика Николај, кога морамо помињати, лијепо нас је упозоравао, везујући се за оно што је пролазно, за аута, сатове, моћ, утицај и којекаква чудеса, каже умни владика, ми драга браћо живимо смрти. Ми смо већ умрли, само нам није јављено.

Ауто је било ново, па је канта сад, три мјесеца сат, и тако даље и тако даље. Понављам још једном, сви ми то живимо. Зато суочавајући се најважнијим вриједностима нашега народа, не смијемо да чинимо оно чему смо често склони, чему смо пречесто склони, да их непрестано девалвирамо. Кад владики у „Горском вијенцу” приговара један потурица, он каже „Крст је ријеч једна сухопарна”, он га вријеђа наравно, сугеришући да ако не живимо оно што призивамо, ако заборавимо крупне ријечи, ако иза њих не постоји наш чин, ми њих само девалвирамо. Драги пријатељи, и Косовску етику, и Цара Лазара, и Косово, и све кључне идентитетске вриједности нашега народа. Ми их само понижавамо, друкчије речено понижавамо себе пред њима, а не њих, оне су непостојане, јер је то биће утиснуто и та свијест дубоко утиснута у нашу свијест. Како? Јер једно историјско прегнуће наш народ када је постизао крупне резултате на вјетрометини историје, а одмах да вам кажем, често је био склон падовима, да то никад не заборављамо, онда када је постизао велике успјехе, онда је слиједио Косовску мисао, јер јунаци Првог српског устанка не кажу да стварају нову државу, него да обнављају српску државу. Дакле, међу њима живо пулсира Косовска свијест. С друге стране Његош, који је дао можда и најтачнију редакцију Косовске етике, Косовске свијести у нашем народу, у свом политичком програму и свом чудесном књижевном дјелу „Горском вијенцу”, кад каже на почетку, посвећује „Горски вијенац”, како он каже, „Праху оца Србије”, односно Карађорђу Петровићу, и каже на једном мјесту „Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!”. Не испунити завјет значи живјети под клетвом, испунити завјет значи скинути клетву са себе. А опет на једном мјесту у том чудесном „Горском вијенцу” који је апотеоза Косовској етици, он истиче оне познате стихове: „Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове” и за кључни стих заправо Његош увије тако поентира, „који живе доклен сунца грије?”

„Човјек није датост, човјек је могућност“

Драги пријатељи, и сад овај други дио бесједе, да се сувише не удаљавамо. Важно је да се овим данима и овим поводима сви огледамо у Косовском завјету, да се запитамо у нашим личним животима колико смо достојни тих ријечи и јесмо ли их уопште достојни, и колико треба самопрегора и жртве да их будемо достојни. Један кључни филозоф, који је преминуо прошле године има једну дивну реченицу која гласи, ја је узимам као лозинку, а често говорим и студентима, „човјек није датост, човјек је могућност”. Дали ћемо да се развијемо у личности, то зависи искључиво од нас. То што смо рођени као жива бића, то не значи да ћемо досегнути до личности, као што су говорили наши велики богослови. Дакле, прилика када говоримо о Косову и Видовдану и Косовском завјету јесте да сами себе преиспитамо. Да преиспитамо свој однос према нашем народу. Ја истичем с великим задовољством да смо прошле године једно удружење из Бање Луке, Центар за српске студије и Културно друштво „Брдо” овдје из Крања, објавили једну лијепу књигу, ја бих волио да сви ви њу прочитате и да сваки Србин прочита, бар некад у животу, она је најсличнија оној књизи Арчибалда Рајса, за коју сте сви ви чули, „Чујте Срби”. Та књига има карактеристичан наслов „Зашто наш народ пропада”. Написао ју је Ђорђе Натошевић, који је живио средином деветнаестога вијека, и да будем поштен, Ђорђе Натошевић је тачно насловио ту књигу „Зашто наш народ у Аустрији пропада”. Зато што је био управник свих српских школа у Аустрији. Ми смо, приређујући ново издање, наравно м иникад нисмо прештампавали ту књигу, а она је осамдесетак страница, то је једна расправа, ми смо у наслову истакли „Зашто наш народ пропада” изостављајући ово Аустрији, јер Аустрије Натошевићеве више нема. Већ у другој реченици Ђорђе Натошевић каже нешто што је толико актуелно у нашем времену, пред чим би се сви морали замислити. Времена су се убрзала и историјски процеси су се убрзали, свједочимо нешто што је драматично у историјском трајању нашега народа, а то нам се празни земља. Ђорђе Натошевић, кажем, не може да издржи да започне текст већ у једној другој реченици каже „Пропадамо морално и материјално, нестаје нас зато што се одрађамо и нерађамо“. Човјек као да је јуче писао ту књигу. На питање зашто су актуелне те књиге и те црне прогнозе, овај човјек није писао црну прогнозу, него као управник свих српских школа у Аустрији, као истинити српски патриота и љекар по струци, хтјео да опомене свој народ. Немојте мислити да Кнез Лазар куне своје јунаке што их мрзи, зато што је непристојан, не дај Боже, него он први који је спреман да страда, а онда има право и ад закуне косовске јунаке. У том циљу треба размишљати и ову Косовску клетву. Ја ћу завршити тиме да овакви буду истовремено и подсјећање на блиставе тренутке наше историје. Таквих тренутака имамо да се поносимо, да их обиљежавамо и да обиљежавајући будемо достојни тих блиставих тренутака. Било шта да обиљежавамо, и спомен на Светога Саву, на Косовске мученике, и на друге величанствене тренутке наше историје, морамо да им будемо достојни. И може свако од нас у личном животу да покуша колико можемо да се приближимо тим идеалима. Овај Натошевић осим што даје нимало оптимистичку слику стања нашег народа послије деветнаестога вијека, каже нешто што бих и ја вама овдје поновио, а то имам право као бесједник и да вас замолим и на неки начин апелујем, ваљда је и то задатак и обавеза бесједника. Он каже: „Могу да нас спасе само двије ствари. То су култура, то је просвјета, то је школа”, која је прва настрадала деведесетих година у нашем народу, је ли тако. Тврдо сам увјерен, рећи ћу то овдје пред вама, да је суноврат нашег народа на данашњем Косову распетом, ако није претходило онда је то прво допринијело оном што смо сви причали осамдесетих година двадесетог вијека: „Иди на Косово ако хоћеш завршити факултет”. Тад нам је то било смијешно, међутим суштина је ту, немојте да појефтинимо главне кључне ствари нашег идентитета. И с треће стране каже Ђорђе Натошевић, као паметан, практичан човјек, ја и данас мислим да се може примијенити, каже: „Наш народ се може спасити лијепом спрегом између култних људи културе и просвјете и наших самосвјесних и одговорних трговаца и домаћина”. Не, драги пријатељи, тајкуна, оних који перу своје душе па улажу новац у градњу цркава. Полако буразеру мој, ја бих да се духовно обнављамо, да подвучемо црту па да кажемо ајмо духовно да се обнављамо, ајмо да направимо стратегију нашег духовног обнављања. А онда Боже здравља биће потребе за још оволико цркава. Али је то мукотрпан, одговоран, тежак посао и ослушујући глас предака и оне моделе који су они користили, ми можемо то у нашем садашњем времену да урадимо. Ја ћу завршити са оним са чим сам и почео. Дакле, да не буде само пригодно, него да запамтимо то сви и да покушамо колико је могуће датим у временима да то живи у нашим животима „Сви ми дугујемо себе некој деци, будимо потомци да би били преци”. Хвала вам лијепо.

Захваљујући се проф. Певуљи водитељака програма је истакла: „Верујем да смо пажљиво слушали речи професора Певуље и да ће нам се ове речи утиснути и у мозак и у срце”, а затим позвала Златомира Бодирожу, предсједника Савеза српских друштава Словеније да јој се придружи и да се обрати присутнима са неколико речи.

Златомир Бодирожа је у свом обраћању навео: „Драги пријатељи, ваше ексцеленције, високи гости, представници друштава овдје присутних, даме и господо, браћо и сестре. Изузетна ми је част, ништа мање задовољство, на радост што могу све заједно да вас поздравим овдје овим лијепим поводом у овом лијепом мјесту, и да вам захвалим што сте својим присуством показали исправност наше одлуке да ми подаримо заслужну пажњу Видовдану, празнику у страдалачкој историји српскога народа. Ја морам да упутим посебне ријечи захвалности проф. Др Душку Певуљи што је и ове године уложио изузетан напор и труд и љубазно се одазвао нашем позиву да буде са нама данас овдје, наш бесједник, и да нам бесједи, како је казао већ, не као професор већ као родољуб родољубима. У истој реченици захваљујем учесницима у програму што су сваки на свој начин додали по једну коцкицу у овом мозаику данашњег дешавања, и свима који су помогли на било који начин у реализацији овога пројекта. Драги пријатељи, ја нећу дужити, али за нас Србе кажу, а то је истина, да нам је отаџбина светиња. То заиста јесте. Али нас тај осјећај не спутава, ништа нас то сазнање не ограничава, да будемо људи слободна духа и великог морала. Јер како нам је у некој прилици говорио и науковао велики академик, професор Драган Недељковић, када је казао „има нешто више и узвишеније чак и од отачаства, а то је наша људска савјест”. Ако имамо људску савјест и осјећај људскости, много тога можемо лакше пребродити. Да вас не замарам, било је доста говора, и тешко је говорити послије професора Певуље, а да не буде нешто накарадно, ја још једном вама свима захваљујем за одвојено вријеме што сте данас са нама овдје и што сте нам, још једном кажем, помогли и оправдали нашу намјеру да обиљежавамо овај данашњи празник и у том духу да се сјећамо Видовдана и Видовданског завјета. Хвала вам од срца и живјели“.

Након свог говора Златомир Бодирожа је подијелио захвалнице учесницима у програму Свечане академије и рецитала „Видовдански завјет – Никад не заборави”.

У наставку је Снежана Максимовић позвала госте да се обрате публици и учесницима. Први је рије узео Милорад Живковић, амбасадор Босне и Херцеговине, који је у свом говору рекао: „Поштовани организатори, господине поджупан, конзул Србије, представници Народне скупштине Републике Српске и Владе Републике Српске, чланови и директори, предсједници друштава који окупљају Србе овдје у Словенији, даме и господо, браћо и сестре. Веома тешко је нешто говорити послије оваквих рецитала, послије овако мотивационог говора који је професор Певуља одржао. Сјећам се 2019. да је исто тако долазио са групом из Бање Луке који су имали рецитал у оној сали поред општине, је ли тако. И надам се да ће се ова манифестација, која се тиче Видовдана, господин Бодирожа, добро знам да је упоран, да је добар организатор, и ово сваке године одржавати, јер Видовдан, као што је напоменуто, ово важан дан у историји Срба. Ја сам био кад је такође обиљежаван Видовдан, када је био и тада владика, а сада патријарх Порфирије, који је такође био на том обиљежавању. Ја бих овдје само неколико реченица рекао, да сви ви који потичете из Босне и Херцеговине или сте дошли, или су неко од вас тамо, да не заборавите свој родни крај, да колико је год могуће често одлазите тамо, да посјетите своју родбину, пријатеље, познанике, обиђете своје имање и видите шта се ради у родном крају. А ове године посебно је веома важно да изађете на изборе, ако сте са личном картом, да помогнете свима тамо, јер Босна и Херцеговина није само наша, поготово Република Српска, него и ваша. Овим желим да овдје у Словенији све што сте зажељели, због чега сте дошли овдје, остварите, али да не заборавите родни крај. Хвала.

Миломир Шпица, конзул у Амбасади Републике Србије у Словенији обраћајући се присутнима казао је сљедеће: „Поштовани домаћини, поштовани поджупан, поштовани ексцеленцијо господин амбасадор, поштовани гости из Републике Српске и сви остали. Ја сам импресиониран, поготово после говора професора, не бих желео да вам одузимам време, само хоћу да вам кажем да у име Амбасаде Републике Србије и своје лично име, увек ћемо се одазвати на оваквим манифестацијама, увек ћемо дати свој допринос и хоћу да вам кажем да можете да рачунате на нашу помоћ, на лично моју помоћ и да можете у свако време, кад год треба, обратите. Ми смо ту да помогнемо и да овакве манифестације одржавамо, не само када је Видовдан у питању. Ми имамо доста датума, имамо доста значајних манифестација које треба и морамо да обележавамо, поготово овде где смо тренутно, у Републици Словенији. Хвала вам и желим вам све најбоље”.

У име представника Републике Српске и у своје лично име, присутнима се обратио и проф. Др Владо Ђајић рекавши сљедеће: „Ја нећу много да причам, све је речено овдје, организатори, гости, пустите ме да вам честитам и да кажем да ми је била част што сам присуствовао овој манифестацији. Каже, да ко не зна одакле је почео, не зна ни гдје иде, а вјероватно неће далеко ни стићи. Прије него што сам постао директор, генерални директор Клиничког центра, који има 2.500 радника, један од најбољих у региону, био сам дуго година шеф одјела за мождане ударе. И доста наших људи, који су радили у иностранству, долазило је и лежало, нажалост, и причали смо о свему, суштини живота, али и сам сам обишао читаву планету, од Аустралије до Америке, стигао сам до Ванкувера, Лондона, Париза Берлина.. Оно што им је најжалије било, док сам разговарао с људима, јесте што се нису раније вратили да живе тамо гдје су се родили, што нису чешће долазили а још чешће што нису дјецу чешће доводили да виде гдје су се родили, да обиђу гробља предака, мало покупе обичаје, што су можда дозволили да наша традиција буде баласт неког примитивизма. Ја могу да кажем да ми је драго што се ви окупљате, да радите, градите, поштујете систем државе у којој живите, унапрјеђујете , и да никад не заборавите одакле потичете и ад дате све од себе да се очува српска традиција. Каже један мудрац да је суштина живота јесте дати што више држави и својој заједници. Увијек морамо више давати, да би заједница имала више. На крају, свима кажем, морамо се што чешће окупљати, у нашим православним црквама, око нашег патријарха Порфирија, око Србије и предсједника Вучића, око Републике Српске и господина Додика, који вас је све поздравио, јуче сам био с њим, организатору и жупану и поджупану је послао своју личну ракију, која је најбоља ракија југоисточне Европе. На крају желим само да вам још једном честитам, да сам презадовољан, пресрећан, и да сам вам дужник што сте ово приредили и да су вам моја врата у Бањој Луци, гдје год да сам, све вријеме отворена. Хвала”.

Завршавајући овај догађај Снежана Максимовић је рекла: „Не познајући своје претке, оно што су кроз живот пролазили, начине којима су се са недаћама борили и православље које их је чувало, изгубљени се тражимо у туђини, тачније нестајемо. Боримо се против тога. 

Прича о нашим жртвама није историја, култура у било ком виду, већ наш живот. Сећање на претке није пуко сећање и помињање већ заједнички живот у духовној заједници живих и мртвих. Без обзира на то што наше огњиште није страдалничко, ми смо потомци жртава и наша обавеза и хтење је да стихом, произашлим из историјског документа и литераруре, ту нашу духовну заједницу оснажимо.

У име Савеза српских друштава Словеније захваљујем вам се на посети и Боже здравља да се догодине поново окупимо. У’ здравље!”

Текст и фото: Душан Јовановић

подијелите садржај:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.