Фолклор чува душу
Извор: Вести-онлајн, Ана Зарић
Наш главни циљ, моја звезда водиља јесте јединство читаве српске заједнице у Словенији и то не само оних Срба који се окупљају око културно-уметничких друштава. То ће у доброј мери омогућити добијање статуса националне мањине, шта Срби заслужују, јер су тамо од XV века. То ће помоћи сваком Србину који живи и ради у Словенији, а биће и подстрек српским савезима у другим државама да ураде исто. Упркос многим притисцима, међу којима је и актуелна пандемија, на добром смо путу да постигнемо циљ, каже за „Вести“ мр Владимир Кокановић, који је од средине октобра на месту председника Савеза Срба Словеније (ССС), кровне организације српских КУД-ова у тој земљи.
Кокановић истиче да је корона све пореметила, али да они настављају да планирају.
– Ова ситуација, колико год страшна била, натерала нас је да више разговарамо, да се боље упознамо. Људи се ослобађају, дају предлоге, дефинишемо пројекте, које ћемо, ако Бог да, реализовати следеће године. Посебно ме радује да видим да нико није одустао од наше ствари, очувања српске традиције ван матице – пун ентузијазма каже наш саговорник.
Град духова
Којим добром сте у Београду?
– На одмору сам, а ужелео сам се да видим родитеље и Београд. Наравно, прво сам се тестирао, будући да долазим из жаришта, мада сад није уопште добра ситуација ни код вас.
Каква је ситуација у Љубљани?
– Алармантна, толико да се из општине у општину може само уз посебну дозволу. Раде само прехрамбене продавнице, бензинске пумпе и апотеке. Све је затворено, па ме Љубљана помало подсећа на град духова. Народ је прилично преплашен јер је скоро 3.000 заражених на дневном нивоу што је много за малу земљу попут Словеније. Неко каже да је здравствени систем пред колапсом, али се надам да ипак неће доћи до тога.
Како током пандемије функционишу српски КУД-ови у Словенији?
– Тренутно су потпуно забрањена окупљања више од пет људи, али битно је да се комуникација одржава, да имају теоријске часове. Фолклор није игра једног човека, тешко је да је игра сам, а пробе много недостају члановима. Многима је то вентил, свакако нешто чему се приступа из чисте љубави. Да не причам о позитивној енергији и емоцији која иначе постоји у тим друштвима, а поготово кад си далеко од својих и своје земље.
Колико их је пришло ССС?
– Словенија је мала земља, али може да се поноси великим бројем српских КУД-ова са дугом традицијом. Нису нам пришла сва друштва, у оквиру Савеза је њих 14. Остварујемо контакт и са осталима и већ нас препознају као референтну српску организацију у Словенији. Радимо на томе да се јаче повежимо, а с поносом могу да кажем да су нам пристигле пријаве за пријем нових друштава у Савез.
Један сте од оснивача ССС (јун 2019), а недавно сте једногласно изабрани за председника на ванредној скупштини. Да ли је било пропуста у раду претходног руководства?
– Увек се може рећи да нешто може бити боље. Седница није одржана само да би се изабрало руководство већ да бисмо се прилагодили новим потребама српске заједнице, а и Савез се проширио те га је требало поставити на јаче темеље. Видели смо да се неке ствари морају мењати и то смо спровели у дело, а ја сам препознат као неко ко све то може да изнесе. Изменили смо Статут и читаву организациону шему како бисмо сва друштва укључили у рад Савеза. Сада имамо Председништво, као оперативно тело, које о свом раду обавештава Извршни одбор у којем је по један представник сваког КУД-а, члана ССС. Тиме је комуникација са чланством подигнута на виши ниво.
Часови језика и историје
Како напредује пројекат увођења српског језика као допунске наставе у словеначким основним школама?
– Осам наставника од октобра држи онлајн часове за нешто више од 800 ђака у 60 група. Ускоро ће се укључити и остали пријављени (око 650). Реакције су фантастичне! Деца се и даље пријављују, што ме посебно радује јер видим да желе да уче српски језик и српску историју. Ако буде потребе, ангажоваћемо хонорарно још наставника. Почели смо да правимо план за наредну генерацију, са чим би у реализацију требало да кренемо већ у јануару. Каква је ситуација, немогуће је ишта предвидети, али ми радимо као да ће све ићи редовним током.
Шта се дешава са Свесрпским сабором?
– Биће реализован до краја године. Наш годишњи пројекат Свесрпски сабор има за циљ промоцију српских КУД-ова у Словенији и српске историје, културе и традиције кроз разноврсне садржаје. Еминентни стручњаци ће о етномузикологији и српској игри едуковати све заинтересоване, не само КУД-ове. Неки садржаји биће организовани онлајн кроз радионице и семинаре, док ће одређени програми, ипак, бити организовани уживо, о чему ћемо благовремено обавештавати на нашем сајту. Имамо много пројеката у плану, који чекају да корона попусти.
Каква је сарадња са сродним организацијама у окружењу?
– Имамо одличну сарадњу са савезима Срба у Италији и Француској и Михољским збором из Црне Горе, с којима смо спровели неколико хуманитарних акција. Ту су и савези из Аустрије и Швајцарске као и хуманитарна организација Одбор за КиМ из Бањалуке. Поменуо бих изузетну сарадњу с органима Републике Србије, нашом матицом, и с Републиком Српском. Издвојио бих СПЦ, која окупља велики број Срба верника и која је подржала нашу идеју о допунским српским часовима и много нам помогла у ширењу те приче међу парохијанима. Црква је прикупила велики број пријава, а то је само један од примера наше одличне сарадње.
Подршка Београда
Како је прошла акција Подржи хероје (медицинаре), коју су „Вести“ својевремено најавиле?
– Управо ту акцију смо организовали заједно са поменутим српским савезима и то у првом налету пандемије кад је све било непознаница око новог вируса, а медицински материјал није био толико доступан особљу. Осим да им помогнемо, желели смо да пошаљемо поруку да највећи терет носе управо сви медицински радници, не само лекари. Брзо смо се организовали и кренули у реализацију, а имали смо и подршку медија, на чему се и „Вестима“ захваљујем. Била је то успешна акција на коју смо поносни, одличан пример шта све можемо да урадимо кад смо уједињени око добре идеје.
И даље се не зна тачан број Срба у Словенији, али не одустајете од статуса националне мањине?
– Тешко је рећи колико заиста има Срба у Словенији, поготово последњих година када је велики број пристигао „на рад“. Сасвим сигурно нас је више од 100.000 и ако не највећа, једна смо од највећих етничких заједница. И даље немамо статус националне мањине попут Италијана и Мађара. Држава Словенија тврди да само заједнице које су тамо дуго настањене могу да добију тај статус. По томе га Срби заслужују јер постоје званични подаци који говоре да Срби, само у Белој Крајини, живе од XВ
века.
Зашто држава Словенија игнорише те аргументе, а имамо добре односе са њом?
– Можемо само да нагађамо. Претпостављамо да малој држави није у интересу да врло бројној етничкој заједници да легитимитет. То је, ипак, ствар политичке воље. Оно што можемо је да радимо на томе да се чињенице што даље чују и зато ћемо организовати предавања на ту тему. Борићемо се да добијемо што боље услове, иако ти услови и сада нису лоши. Видите какав притисак трпе Срби у Црној Гори. Ми немамо проблеме тог типа, али то свакако не значи да ћемо одустати од жеље да Срби добију статус националне мањине, зашта имају политичку подршку матице. Остаје циљ да повежемо све Србе, окупимо српски корпус у Словенији, који није мали.
Посебна емоција према матици
Сада сте у тесној вези са КУД-овима. Да ли сте некада тренирали фолклор?
– Веома кратко, као мали. Тренирао сам ватерполо и био јуниорски репрезентативац тада СЦГ, на шта сам веома поносан. Тренирао сам и џудо, тренирам га и дан-данас, остало ми је да положим за црни појас. Мислим да је фолклор веома битан за развој детета, а знам и многе џудисте који због координације иду на фолклор
Откуд магистар економије и спортиста у ССС?
– Када човек оде у дијаспору, јавља се посебна емоција према матици и жеља да будеш у контакту са „својим људима“. Окупљање са својима се подразумева, али не као обавеза већ као задовољство. Дефинисали смо низ проблема српске заједнице, а један од највећих био је тај што нисмо јединствени, нисмо под једном „капом“ иако је било раније покушаја. Тако смо одлучили да формирамо ССС као кровну организацију.
Сервис грађанима
ССС првенствено повезује српске КУД-ове, али сте отишли даље с овим пројектом.
– Наш генерални секретар има читав тим људи, који се баве административно-финансијским, али и правним питањима. Правни тим нам је изузетно битан будући да нам стижу бројна питања правне природе, из Словеније, али и из Србије, типа шта све треба за добијање визе, која документа за прелазак границе, како раде управне јединице… Сада смо својеврстан сервис грађанима, који је природно настао јер су нам се људи и раније јављали са сличним питањима. Ми их преусмеримо даље на наше људе и тако дођу до одговора. То је пример како ССС спаја нашу заједницу на разним нивоима.
Повезивање са децом с Косова
Да ли је у плану ново путовање деце у Србију какво сте организовали прошлог лета?
-То је био први пројекат реализован одмах по оснивању Савеза. Аутобус пун наших малишана из Словеније довезли смо прошло лето у Београд под покровитељством председника Србије Александра Вучића. Обишли су бројне знаменитости у престоници и околини. Њихово одушевљење не могу да вам опишем речима. Постоји идеја да то поновимо, али све зависи од пандемије.
Којем пројекту се посебно радујете?
– Жеља нам је да сада бар један аутобус деце из Србије и из српских енклава на Косову дође на словеначко приморје. Желимо да деци у косовским енклавама пошаљемо поруку да нису сами и да на њих мислимо. Пројекат је суштински припремљен, чекамо да се створе услови за реализацију.
Казнити крвнике, славити хероје
Мислите ли да је правда достижна у погледу Тачија, Весељија, Сељимија и Краснићија?
– Више није тајна каква су злодела доле почињена над српским народом. Иако спора, верујем да правда јесте достижна, а видећемо како ће даље ићи процес. Желим да верујем да ће правда бити спроведена за мог живота. Важно је да читав свет зна за злоделе над Србима као и за српске хероје попут оних са Кошара и Паштрика. То је нешто што треба промовисати у дијаспори и причати нашој деци, да се хероји не забораве.
Живео у пола СФРЈ
Владимир Кокановић је рођен у Загребу, а одрастао је и школовао се у Београду. Студирао је банкарсто (финансијске анализе), магистрирао економију, а од 2016. живи у Љубљани због посла (ради за једну мултинационалну фирму).
