Дочек коронавируса у Србији: „Круна“ шарлатанских иступа лекара, политичара и медија

Дочек коронавируса у Србији: „Круна“ шарлатанских иступа лекара, политичара и медија

Извор: Цензоловка

Озбиљност је нешто што нам током текуће епидемије толико недостаје, а она болно мањка и медијима и појединим стручњацима и политичарима. О друштвеним мрежама да и не говоримо. Том тренду се нису одупрли ни на сајту Министарства здравља covid19.rs, где се дословно може прочитати да „ако оправдано сумњате да сте заражени коронавирусом и пожелите да одете директно у дом здравља, сасвим је извесно да ћете тамо – пољубити врата“

„Плашите ли се коронавируса? Морам признати да мени није свеједно. Плашим се, али не само за свој живот већ и за породицу, пријатеље, колеге, па, ако хоћете, и за људски род уопште.“

Овако је Василије Паповић, уредник листа Ало, започео уводник за данашње издање тих новина. Истих новина које су 25. фебруара на насловној страни објавиле апел „Срби, без панике, вирус све слабији!“.

Као да је реч о интегрисаној ре(д)акцији, Информер је 26. фебруара на насловници поручио „Срби, не паничите, није ништа страшно, корона није ништа опаснија од грипа“, да би се у међувремену предомислио и на јучерашњој насловној – налик плакату за блокбастер – објавио РАТ ПРОТИВ КОРОНЕ, као и да је „Србија на удару опасног вируса“.

Како би грађани, у овако осетљивом тренутку, требало да тумаче наведене контрадикторности и коме би требало да верују? Нажалост, одговор на то питање је веома тешко дати, јер сваки потенцијални одговор носи са собом и неку замку.

Замка панике

Пре неколико дана је у издању Лагуне објављена књига „Фактологија“ Ханса Рослинга, експерта за јавно здравље, који је дошао до закључка да је већина људи склона доношењу нереално песимистичних претпоставки о свету који их окружује.

Таблоиди, познати по ширењу панике, испрва су од оваквих доктора и стенд-ап комичара у покушају преузели жовијални наратив „лако ћемо“, али су се након две недеље церекања вратили у своје природно агрегатно стање, па су и смех заменили страхом

Уколико замолите просечног човека да процени удео неписмених, број страдалих у оружаним сукобима или авионским несрећама, удео сиромашних или слепих у популацији, или пак степен контраиндикација након вакцинисања, он ће највероватније добрано преценити сваку од тих вредности.

Део одговорности за овакав песимизам сносе и медији, сматра Рослинг, јер би „новинари који извештавају о срећно завршеним авионским летовима или успешној жетви брзо остали без посла“.

О предимензионираном страху илустративно говори и један пример са Фејсбук странице Радија Слободна Европа, која је пружила могућност пратиоцима да постављају питања на која ће одговарати стручњаци из Светске здравствене организације.

„Да ли постоји неко ко је прележао и потпуно оздравио, а да се јави негде уживо или гостује у некој емисији? Ико!?“, упитао је панично један корисник, вероватно изложен искључиво вестима о смртним исходима. „Број особа које су се опоравиле од заразе коронавирусом тренутно износи 65.900“, гласио је одговор.

Замка смеха

Ако паника није решење, а свакако није, треба ли ударити бригу на весеље? Управо нам је такав савет дао др Бранимир Несторовић, уз сада већ чувену дефиницију „најсмешнијег вируса на свету, који постоји само на Фејсбуку“ и упутство женама да иду у шопинг у Италију.

Ако је шалу истакнутог лекара однео враг, можемо ли веровати његовим колегама? Нажалост, медијски највидљивији стручњаци су се својим изјавама у толикој мери компромитовали да снижавају поверење и у оне лекаре који одговорно, без пошалица, паушалних процена и медијских рефлектора, обављају посао за који су положили Хипократову заклетву.

Као да је реч о игри, доктор Златибор Лончар, министар здравља, изјавио је да су српски стручњаци спремни да направе вакцину против короне. Међутим, да је слушао влог перформанс Данице Грујичић, знао би да је Србија безбедна. Наиме, докторка је крајем фебруара самоуверено закључила да је посреди својеврсни биолошки рат против Кине и да од вируса оболевају готово искључиво Кинези.

Таблоиди, иначе познати по ширењу панике, испрва су од оваквих доктора и стенд-ап комичара у покушају преузели жовијални наратив „лако ћемо“, али су се након две недеље церекања вратили у своје природно агрегатно стање, па су и смех заменили страхом.

Замка ауторитета

Ако су се и медији и медијски истакнути стручњаци понели неодговорно, можемо ли веровати макар онима који воде ову државу? Председник републике се путем ТВ екрана у више наврата обраћао јавности. Први пут се смејао шалама доктора Несторовића, други пут је слагао да доктор Несторовић није корону назвао „најсмешнијим вирусом“, а трећи пут је признао како је имао намеру да слаже странце да Србија има мање респиратора него што их иначе има, како би их набавила још.

У исто време председница Владе Ана Брнабић медијима објашњава да је број респиратора „државна тајна“, а председник највеће парламентарне опозиционе партије Војислав Шешељ, по струци правник, за Ало открива „радикалну методу“ лечења коронавируса: „Предлажем да се од излечених из Кине узима крв, да се потом вади крвна плазма и да се од тога прави серум против вируса“. Ало је овај крвави савет илустровао сликом Шешеља с чашом црвеног вина.

Ако по страни оставимо шарлатанске (пр)иступе лекара, политичара и медија, и даље нам остаје нешто што би могло да буде кредибилан извор информација – сајт цовид19.рс који је покренуло Министарство здравља.

Међутим, овај сајт се грађанима обраћа готово по узору на Пелагићевог „Народног учитеља“. Одговор на питање „Да ја попијем нешто на своју руку?“, започиње реченицом „Било да је грип или, не дај боже корона, температуру вам неће скинути антибиотици“. Ако је ипак „не дај боже корона“, сајт вам дословно поручује да ћете, ако пожелите да одете директно у дом здравља, „пољубити врата“. Тим речима.

Замка самопоуздања

Када се под оваквим околностима оправдано пољуља поверење и у власт и у експерте и у медије, грађани веома лако могу помислити да су препуштени сами себи. Тада се интензивира и магија друштвених мрежа, где почињу да бујају трачеви, рекла-казала информације из прве руке, као и бизарна решења попут лечења кокаином или белим луком.

Фејсбук, Твитер и Инстаграм показују задивљујућу способност људи да прецене своје знање у области за коју се нису школовали, у ситуацији кад чак ни школовани – па и најбољи међу њима – немају одговор на питање како зауставити корону и колико ће људи оболети док не пронађемо решење.

Ипак, упркос свим лошим околностима, погрешно би било цинично закључити како никоме не треба веровати. Они којима се може веровати, међутим, најчешће не заузимају ТВ екране и насловне стране. То су у првом реду лекари који без жеље за медијском самопромоцијом раде највише што могу да у оваквим условима помогну оболелима, али и новинари који на поплаву дезинформација и нагађања одговарају чињеницама и аргументима.

У том светлу вреди пратити рад BBC-ја и Радија Слободна Европа који одговарају на питања својих читалаца, као и Раскрикавања и FakeNews Трагача који проверавају информације медија из Србије о корони. Док не стигне лек, истина и одговорност су најлековитије што имамо на располагању.

*Аутор је уредник FakeNews Трагача

подијелите садржај: