Пети Младенови дани

Српско друштво „Др Младен Стојановић” из Велења већ пету годину одржава „Младенове дане”. Активности почињу почетком године и трају кроз цијелу годину.  Циљ нам је да у што већем броју активно укључимо српска друштва из Словеније, а за публику направимо што занимљивији програм, зато су активности разноврсне и за свакога се нађе нешто интересантно. Обухватио је разне тематике: старе обичаје, литерарне вечери, пјевачке традиционалне концерте, позоришне представе, изложбе слика и ручних радова

Пијукање

Пијукање се код нас изводи већ традиционално. Ову годину је то већ десети пут и увијек буде добро посјећено. Циљ нам је да уведемо што већи број дјеце и да се не заборави тај обичај, што нам за сада и успијева. У самој припреми на пијукање учествовала је већина чланова, што нам много значи. Момци су донијели бадњак и сламу. Старији чланови припремили пакетиће са којим смо обдарили дјецу. Данијела Митровић припремила дјечју екипу која је извела програм за најмлађе. Овај пут је учествовала и мушка пјевачка група.  Сав програм су водила искључиво дјеца на српском језику. Дјеца су започела са разбрајалицама а онда је Андријана Самарџић преузела вођење програма.

Све присутне поздравила и најавила детаље програма данашњег догађаја. На самом уводу најаве појаснила је шта ће имати прилику да виде, како потјечу дјечје пробе, шта уче и шта су научили кроз годину. Програм је настављен са пјесмом  мушке пјевачке групе „Ој, Божићу теби се веселим”. Програм преузима даље Андријана која најављује наше најмлађе музичаре, који на фрули и хармоници прате извођење пјесме „Чворак, чворак” и „Маца преде”.

После завршетка дјеце са рецитовањем почиње Анастасија Самарџија док се припреми дјечја фолклорне група. Дјеца су одиграла игре из Груже (заврзлама, крива крушка, пишти пиле, колубарчица, левакиња, рудничанка, тројанац). Програм после кореографије наставила је мушка пјевачка група са пјесмом „Оћемо ли запјевати селе”. Најмлађи су поново изашли на подијум и рецитовали разбрајалице док се Његош Јауз није припремио за свирање и пратњу пјесме „Пошла ми Тројанка на воду”, а програм је завршен са колом „бугарка” које су дјеца сама изабрала.

Послије тога услиједило оно најбитније, „пијукање” због чега су дјеца и позвана. Велика радост за дјецу је почела. Дозивали смо их позивом „пипи-пипи-пипи”, а онда их даровали бомбонима и орасима, које смо за њих бацали по простору свуда по слами. Било их је задовољство гледати како траже и веселе се нађеним орасима и бомбонима. Многа дјеца су први пут у животу имала контакт са сламом.

После тога смо их још обдарили са пакетићима. Гости су били врло задовољни што само значи да у друштву добро радимо на очувању обичаја и традиције. Ове године био је одзив врло добар, пријављено је било 38 дјеце, што је више него годину раније. Врло нам је драго видјети нове образе људи који доводе своју дјецу у наше друштво.

Концерт традиционалног српског пјевања

Прође љето и дође поново вријеме активног рада и припрема на пјевачки концерт српског традиционалнога пјевања. У друштву се ради на томе да би се концерт одржаво сваке године. Концерт у Велењу одржан је 9. марта 2024. у малој дворани Дома културе. Kао што је на почетку текста наведено концерт је сада део већега пројекта Младенови дани.

Учесници: Српско друштво „Др Младен Стојановић” Велење, СKД „Сава” Храстник, СKХД „Десанка Максимовић” Цеље, Удружење гуслара Словеније из Кочевја (Зоран Миловић), СKПД „Свети Сава” Kрањ, KУД „Младост” Љубљана, KПСХД „Вук Kараџић” Радовљица.

У суботу 9. марта 2024. чланови Српског друштва „Др Младен Стојановић” из Велења, спремили су се да домаћински дочекају наше пријатеље из разних друштава. Припреме су почеле почетком 2024. године кад је мушка пјевачка група почела припремати пјевачки репертоар за наступ.

За припреме и помоћ око реализације пројекта помогла нам је Снежана Максимовић, са којом сарађујемо већ низ година. Госте смо дочекали у малој дворани Дом културе Велење. Ту смо одрадили заједничку пробу и спремили се за наступ. Наступ је почео у 18.00 часова и трајао сат и тридесет минута. Наша вјерна публика имала је прилику да чује тридесет и три пјесме из различитих крајева српског свијета, гдје Срби данас живе или не живе из различитих разлога. Kонцерт  је обухвато традиционално пјевање Kозаре, Поткозарја, Херцеговине, Kрајине, Лике, Далмације, Баније, Kосова и Метохије, Шумадије, западне Србије, Црне Горе и још тога.

Одазив гостију био је врло добар. Много бољи него што смо очекивали, што је нама као организатору врло драго. Гости су изразили жељу да се концерти српског традиционалнога пјевања организују више пута годишње.

Програм је припремила и повезивала наша драга пријатељица Снежана Максимовић. Наше дружење наставили смо у дворани ГАУДЕАМУС, гдје чланови Српског друштва „Др Младен Стојановић” изводе пробе фолклора.

Захваљујемо се  Сабини Омић, која нам је омогућила употребу дворане  ГАУДЕАМУС изван нашега термина и предсједнику Савеза српских друштава Словеније Златомиру Бодирожа, што је нашао времена и дошао подупрјети наш рад.

Изложба слика

У друштву покушавамо бити активни у свим сферама културе. Овај пут смо правили изложбу са члановима и пријатељима. Жеља нам је да у наше активности укључимо и оне који су српског поријекла, а нису активни у друштву.

До сада смо активно излагали радове „змијањског веза” које су везле чланице друштва и иконе које су дјело иконописца из Шоштања Алимпија Kошаркоског.

На наш позив одазвао Драган Арсенијевић са којим већ неколико година сарађујемо и био нам је чест гост када бисмо имали књижевне вечери. Наше наступе би употпунио рецитовањем неких од својих пјесама. У слободно вријеме пише пјесме на српском језику али нисмо знали да се бави и сликарством.

Следећа наша познаница је Вишња Поповић. Долази из села Јаруге, општина Приједор из Републике Српске. У Цеље се доселила прије пет година. За њу смо сазнали преко фејсбука и позвали је на сарадњу коју је раде воље прихватила. То је њена прва изложба. Црта различите мотиве од личних портрета, природе и икона. До сада је сликала због личног задовољства и пријатеље.

Алимпије Kошаркоски, ви који читате вјероватно нисте упућени  у рад Алимпија, али ми који га знамо могли би о њему причати читав дан. Упознали смо се  пуком случајношћу прије више од десет године. Када смо сазнали да се бави осликавањем ликова светаца почела је и наша сарадња.  Прву изложбу за наше друштво урадио је на Данима српске културе у Велењу 2013. године. Његових руку дјело краси и просторије нашег друштва „Српски дом”.

Анастасија Самарџија, своје прве радове је нацртала у раном дјетињству и ако сада има само дванаест година. Њена инспирација су били њени родитељи, а посебно њен дјед од кога је тај таленат можда и наслиједила. То је њена прва изложба и надамо се да не и посљедња. Своје радове урадила је са тешком муком јер су били намијењени за њену прву изложбу. Дјеца кô дјеца, увијек им неугодно због критика.

За крај смо оставили Милицу Празник. Она већ низ година ради на очувању Змијањског веза и већину везова који су били изложени су њен рад. Са „змијањским везом” се први пут упознала 2017. године, кад је Српско друштво „Др Младен Стојановић” са Хуманитарним удружењем жена ДУГА из Бање Луке, заједно урадило радионице везења у Велењу. Радови „змијањског веза” који су у архиву друштва били су изложени у Нишу у Србији, затим два пута у Kрању, код наших пријатеља из СКД „Петар Кочић”, и наравно у нашој општини Велење, а морамо напоменути и то да је Милица заједно са нама и својим радовима учествовала и на 6. Међународном фестивалу везења 2022. у Велењу. Тај фестивал везења се одржава сваке двије године, тако да ћете имати могућност да њене радове видите  у новембру 2024. године у Rdeči dvorani у Велењу.

Изложба је отворена 30. марта 2024. у галерији Vile Bianci у Велењу и на оглед је била двадесет и пет дана. Сви пролазници који су посјећивали Vilu Biancu и Туристички информацијски центар Велење имали су могућност да виде и изложбу.

Програм су отворили наши музичари Параскева и Његош Јауз за музичким програмом. На отварање изложбе дошли су сви излагачи и чланови друштва осим Вишње Поповић која је по први пут постала мајка. Дошао је предсједник Друштва ликовних стваралаца Шалешке долине Салих Бишчић.

Туцијада

Прође још једна година и поновно дође Васкрс нама најрадоснији хришћански вјерски празник. Чланови Српског друштва „Др Младен Стојановић” чекали и радо дочекали тај дан, да би поново одржали ТУЦИЈАДУ. Овогодишња „Туцијада”  организована је већ десети пут, што значи да наш народ и други гости који нису српске православне вјере радо долазе и са нама прославе.

Чланови, пријатељи, гости наших пријатеља  и сви они пролазници који подржавају наш рад, окупили се на дан Васкрса у дворани Ана у Велењу. Овај пут је „туцијада” организована на новој локацији. 

Туцијада, традиционални сусрет којим желимо од заборава спасити дјелић наше богате традиције и обичаје, преносећи их на млађе нараштаје. Туцијада је сваке године посјећенија, што нама много значи. Значи и оним који нису успјели отићи у свој завичај, па сврате код нас.

И ове године поред такмичарског дијела чланови друштва припремили су програм за госте. Програм је припремила Данијела Митровић а у обзир је узела све идеје и жеље дјеце. Програм је започео са кореографијом влашких игара, коју уче дјеца, наставила је наша мушка пјевачка група са пјесмама „Чај, горо” и „Буковицо”. Програм је закључен колом, а одсвирали га Параскева Јауз на виолини и Његош Јауз на хармоници.

Послије успјешно завршеног програма започела  туцијада због које су гости и дошли.

Поред активних чланова друштва, пријатеља, придружили су нам се и они који прате активност и рад друштва и редовно посјећују наше догађаје. Пред сам почетак Туцијаде раздијелили смо се у двије старосне групе, дјеца од четири до четрнаест, а старији од петнаесто до шездесет и пет и више година. Само такмичење изводимо тако да станемо у двије, фолклорним жаргоном казано, „лесе“ и одмјеримо снагу најтврђег јајета. Оном којем пукне јаје излази из „лесе” као губитник и тако до краја док не остане само један такмичар. Побједник је дужан појести побједничко јаје. Много нам је драго да сваке године долазе нови људи који подржавају наш рад, па и они који не припадају православној вјери.

У такмичењу за најтврђе јаје побиједила је, у категорији старији 1. Сара Бајец, 2. Премил Трипуновић, а у категорији дјеце побиједио 1. Никола Самарџија, а 2. мјесто је заузела Маја Матић. За прва и друга мјеста подијељене су стаклене плакете. После тога смо се дружили уз пјесму и игру и већ са мислима били на следећој Туцијади 2025. године.

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

Повратак изгубљене љубави

У пројекат Младенови дани због различитости програма укључили смо и позоришну представу. По претходном договору са Брацом Радошевићем позвали смо наше пријатеље из драмске секције KПСХД „Вук Караџић” из Радовљице да буду гости друштва.  Са нашим гостима који су дошли у Велење састали смо се код Дома културе у којем се и налази мала дворана која је прилагођена позоришним представама.

Позоришна представа  одржана је 26. маја 2024. у дворани Vile Biance у Велењу.

Сарадња између два друштва траје већ низ година, највише на подручју фолклора, а у задње вријеме се та сарадња продубила, па сарађујемо и на литерарном и драмском подручју. Сада активно ради и драмска секција Српског друштва „Др Младен Стојановић” која изводи луткарске представе за дјецу, тренутно само у Велењу, па можда и по том питању унаприједимо нашу сарадњу.

Представа са којом су дошли да се представе, а нас мало насмију и разведре зове се „Повратак изгубљене љубави”.  Жанр приредбе је комедија а њен аутор и режисер Брацо Радошевић. Приредбу нисмо отворили као што то иначе радимо са водитељем програма, већ смо то дозволили да спонтано ураде учесници сами. Атмосфера је била толико позитивна да водитељ није био ни потребан.  Тематика је била данашњи савремени  живот човјека, враћање старој љубави због одсутности од посла и слабе комуникације у односу, која кроз хумор доноси поглед како се урушава брак. Главни ликови поштар и шофер.

Представа је била из реалног живота, пуна истине и хумора који се заиста догађа у нашој близини а и у властитим породицама. Неко отвори очи па види, а други жмири па трпи. Улоге су тумачили: Брацо Радошевић, Даница Шмитран, Биљана Бешић, Томо Зечевић, Злата Даутовић – Мусић

На крају је Брацо Радошевић поздравио и похвалио публику а предсједнику Српског друштва „Др Младен Стојановић”  Јови Јаузу захвалио се на позиву. Обавијестио нас је да већ спремају нову представу и ако нам је жеља да су спремни поново доћи. После приредбе дружили смо се у галерији мале  дворане и прокоментарисали сам догађај. Тако је успјешно завршен још један пројекат Литерарно драмско вече који је дио већег пројекта 5. Младенови дани који обухвата више мањих пројеката кроз цијелу годину.

Пројекат Младенови дани не би било могуће извести и без наших вјерних спонзора, који нам низ година помажу и стоје уз нас:  Фестивал Велење, Градска општина Велење, Pohištvo ARSO, TIC Velenje.

Текст: Јово Јауз
Фото: Архив друштва

Не прође ни година дана, а нама у госте понове дођоше пријатељи из драмске секције KПШХД Вук Kараџић из Радовљице. Са нашим гостима који су дошли раније у Велење срели смо се на Титовом тргу, а онда смо заједно прошетали до Виле Бианце, у којој се налази дворана гдје је одржана представа. Прије упознавања са двораном, госте смо одвели у галерију која се налази у склопу Виле Бианце и показали им изложбу православних икона иконописца Алимпија Kошаркоског из Шоштања.

Позориштна представа  одржана је  22.4.2023 у дворани Виле Бианце у Велењу.

Сарадња између два друштва траје већ низ година, највише на подручју фолклора, а задње врјеме се та сарадња продубила па сарађујемо и на литерарном и драмском подручју. Сада активно ради и драмска секција Српског друштва др Младен Стојановић која изводи лутковне представе за ђецу тренутно само у Велењу, па можда и по том питању унапреједимо нашу сарадњу.

Представа са којом су дошли да се представе, а нас мало насмеју и разведре зове се KАЗАЛИШТЕ У KУЋИ.  Жанр приредбе је комедија, а њен аутор и режисер је Брацо Радошевић. Приредбу нисмо отворили као што то иначе радимо са водитељем програма, већ смо то дозволили да спонтано ураде наступајући сами. Атмосфера је била толико позитивна да водитељ није био ни потребан.

 Тематика је била данашњи соавремени живот човјека, нерадника, изкориштавања свега и свакога од државе до родитеља и гледања искључиво на своје «дупе«. Представа је била из реалног живота, пуна истине и хумора који се заиста догађа у нашој близини а и у властитим породицама. Неко отвори очи па види, а други жмири па трпи.

Чланови наступајућег састава су: Брацо Радошевић, Даница Шмитран, Елена Стечук, Биљана Бешић, Томо Зечевић, Душанка Јовановић. На крају се Брацо Радошевић обратио и похвалио публику, а председнику Српског друштва др Младен Стојановић  Јови Јауз се захвалио на позиву.

Информисао нас је да већ припремају нову представу и ако нам је жеља да су спремни поново доћи, на што је председник Јово Јауз позитивно потврдио и изрекао им добродошлицу и за други пут. После приредбе подружили смо се у галерији мале  дворане и прокоментарисали сам догађај. Тако је успјешно завршен још један пројекат Литерарно драмско вече који је део већег пројекта 4. Младенови дани, који обухвата више мањих пројеката кроз цијелу годину. До маја у склопу Младенових дана урађена већ четири пројекта.

Захвалљујемо се спонзорима који су подржали пројекат:

• ARSO Pohištvo
• Občina Velenje
• TIC Velenje
• Festival Velenje

За Вас: Јово Јауз

После паузе од четири године је 1. априла ове године одржан је Концерт српског традиционалног пјевања у Велењу. Kонцерт је одржан у малој дворани Дома културе у Велењу и део је већег пројекта Четврти Младенови дани. Пројекат се изводи и изводиће се кроз цијелу ову годину. Имаћете прилику да пратите богат садржај културних догађаја.

У суботу 1. априла 2023 су чланови српског друштва др Младен Стојановић из Велења,  су се спремили да домаћински дочекају наше пријатеље из разних друштава. Саме припреме су почеле почетком 2023 године кад је мушка пјевачка група почела припремати пјевачки репертоар за наступ. За помоћ и сарадњу око припрема и реализације пројекта позвали смо Снежану Максимовић, са којом сарађујемо дужи низ година. Наше госте смо дочекали у малој дворани Дома културе Велење гдје смо урадили заједничке припреме за наступ. Наступ је почео у 18.00 сати и трајао  1 сат и 30 минута. Наша публика имала је прилику да чује 32 пјесме из различитих крајева српског свијета, свуда гдје Срби данас живе или не живе из различитих разлога. Kонцерт  је обухвато традиционално пјевање Kозаре, Поткозарја, Херцеговине, Kрајине, Лике, Далмације, Баније, Kосова и Метохије, Шумадије, Западне Србије, Црне Горе и још много тога.

Одазив гостију био је врло добар. Много бољи, рекло би се,него што смо очекивали, а што је нама као организатору врло драго. Гости су изразили жељу да се концерти српског традиционалнога пјевања организују више пута годишње.

Учествовала је мушка пјевачка група Српског друштва др Младен Стојановић из Велења, женска пјевачка група СKД Сава Храстник, мушка пјевачка група СKХД Десанка Максимовић Цеље, Удружење гуслара Словеније и мушка и женска пјевачка група KПСХД Вук Kараџић Радовљица. Програм је припремила и повезивала наша драга пријатељица Снежана Максимовић.

Пројекат је пропраћен кроз медије Велењске телевизије – ВТВ.  За прилог о пројекту и промоцији Kонцерта српског традиционалнога пјевања  ангажовала се новинарка Андреја Петровић. Захвалили бисмо се и Јани Ђорђевић директорки велењске телевизије ВТВ, која је у нама и нашем раду препознала културни потенцијал града Велење.

Пројекат Младенови дани не би било могуће извести и без наших вјерних спонзора, који нам низ година помажу и стоје уз нас:

• Festival Velenje
• Mestna občina Velenje
• OPA resort
• Pohištvo ARSO

припремио: Јово Јауз

Чланови Српског друштва др Младен Стојановић  на пројекат „Повезивање“ припремали су се две године. Да пројекат није био реализован већ  раније у 2021. години, треба захвалити забранама путовања због корона вируса. Због тога смо се толико више веселили попуштању мјера,  због  могућности путовања и реализације пројекта ПОВЕЗИВАЊА  и програма који је обухвато  радионице Змијања и змијањског веза,  обиласка културних, вјерских и природних љепота Републике Српске.   Идеју за пројекат изњела је Милица Празник, која је у друштву задужена за много шта, као што је брига за друштвене просторије, за везење и увеличвања збирке Змијањског веза чију збирку смо могли видјети у Крању, Велењу, Храстнику, Нишу-Србија, а Јово Јауз је помогао око пријава пројекта и писања елабората. За све остало се побринула Милица Празник која је била и наш водич.

На пут се кренуло по предходном договору испред Дома ученика у Велењу у петак 20.5.2022 у 03.00. Кренули смо са аутопревозником ПЕМИ, који нас увек вози кад идемо у иностранство. Разположење је било добро  и примјерено циљу који смо испланирали.

Пут нас је водио на гранични прелаз Брегана, гдје смо успут покупили 3 чланице Српског културног друштва Сава из Храстника, у Зиданом мосту и Севници и кренули смо даље путем Републике Српске. У Бања Луку смо стигли око 09.30, гдје смо прво свратили до Хуманитарног удружење жена Дуга, то је прва невладина организација у Републици Српској 

ХУЖ Дуга – Бања Лука

Удружење је настало 1992. године, спонтаним дјеловањем групе бањалучанки, жена хуманиста, са циљем да помогну рањивим категоријама друштва у тадашњим условима.

Данас „Дуга“ све своје услуге базира на оригиналном психосоцијалном програму који има за циљ да духовно и економски оснажи жене које су незапослене, сачувају традицију, културу и старе занате, односно народну умјетност кроз израду аутентичних рукотворина примјеном традиционалних техника и пренесу ју на млађе генерације. Рад се одвија кроз неколико програма: Психосоцијални програм (Савјетовалиште и Радна рехабилитација), Етно радионица , Клуб Дуга, Етно галерија Дуга.

За свој хуманитарни рад, „Дуга“ је проглашена удружењем од интереса за Град Бањалуку, 2011. године и добила је Плакету града за хуманост.

Ту су одржане радионице, гдје је приказан материјал, производи које израђују, начин израде веза и гдје се све у пракси може употребити. После тога одведели су нас у Етно кућу, која је део  ХУЖ Дуга. Ту се изводе радионице кад је присутан већи број полазника семинараца и трајно су изложени змијањски сувенири.

Наш председник Јово Јауз одржао је састанак са председницом ХУЖ Дуга, Миром Звонар, о даљој сарадњи, и договорио се за  још једне едукативне радионице у Бањој Луци, које ће наше жене посјетити у мјесецу августу, због припрема на 6. ФЕСТИВАЛ ВЕЗЕЊА 2022 у Велењу. Фестивал ће се одржати 21. и 22. октобра 2022 у Рдечој дворани – Велење. Сарадња између Српског друштва др Младен Стојановић  и Хуманитарног удружење жена Дуга, траје већ од 2017 кад су у Велењу одржане прве радинице Змијањског веза.

После успјешно завршених радионица пут нас је водио до манастира Липје. Прије него што смо дошли до манастира стали смо успут на планини Борја – Хајдучке воде. Легенда каже да су се на овом извору хајдуци умивали и да им је планина давала снагу пред борбу са Турцима. Па тако смо стали и ми да одморимо, протегнемо ноге, нешто поједемо онако на отвореном под ведрим небом баш као хајдуци и скупимо снагу за даљње путовање. Излетничка тачка је предивна и врједи је посјетити. Планина Борје смјештена је на сјеверозападном дијелу Републике Српске између Велике и Мале Усоре. Удаљен је 23 км од Теслића и око 60 км од Бањалуке.

После краћег одмора спустили смо се и посјетили  наш први манастир који нам је бијо  на списку обилазака, а то је манастир Липје. Већина чланова за тај манастир није ни чула, а камоли га видјела.

Манастир Липље

Према народном предању, манастир је задужбина Светог Саве. То је био основни разлог зашто је на камену постављеном на западном порталу при обнови вршеној 1867—1879. године наведено да је манастир основан 1219. године. Насеље Липље се помиње 1273. године, али изричито манастир помиње се тек крајем 15. вијека у Крушевском поменику. Сачуван је међутим стари манастирски печат од бронзе на којем је угравирана година 1330, који демантује да ту није био манастир. Почетком 17. вијека, односно 1615. године, доживљава несрећу: у великој поплави је оштећен манастир и његова имовина, а неколико становника манастира је погинуло. Липљански Преписивач „немоћни и луди” Данило каже: Године 1723… надође поплава и обузе порту, разори цркве и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица… Манастир је потом обновљен, али на новом мјесту, неколико стотина метара ниже, на малом узвишењу. И ако је манастир Липље био познат по свом преписивачком раду, данас посједује само мању збирку старих књига. Збирку штампаних књига у Липљу краси Требник, изашао из Милешевске штампарије 1546.године, са сачувана 92 листа и са дугачким записом који биљежи догађаје из XВИИИ вијека, а ријетку драгоцјеност представља сликани антиминс (литургијска тканина) из прве половине XВИИИ вијека.

Са посјетом манастира Липље завршио се први дан екскурзије, који је био разноврстан. Следио је одлазак до Добоја, гдје смо имали резервисан смјештај. Дошли смо по мраку. 

Следећи дан имали смо више времена за посјећивање и обилажење културног добра српског народа у Републици Српској.

Прве активности крећу после доручка, биле су нам: одлазак на Добојску тврђаву – Градина. Тај обилазак није дуго трајо, јер нам је био циљ посјетити планину јунака Озрен, на којој се налази манастир Озрен и Орлово језеро. Хотел смо запустили чим смо се вратили и кренули на планину Озрен.

Добојска тврђава-Градина

Не зна се тачно кад је саграђена али се претпоставља да у 13. или у првој половини 14. вијека. Први пут Добој се спомиње у писму Дубровчана од 28.6.1415. године. Налази се изнад долине ријеке Босне, насупрот ушћу ријеке Спрече. Нешто јужније је и ушће ријеке Усоре у ријеку Босну.

Ту нам је наш водич Милица Празник до најмањег детаља појашњавала све датељи битне за путовање кроз тај крај. Видјело се, да се добро припремила и да је то њен родни крај са околином. Наше прво одредиште тај дан, било је манастир Озрен.  Пут нас је водио из Републике Српске  кроз део  Федерације гдје смо у Грачаници скренули према Петровом Селу на Озрену. Од скретања  у Грачаници према Петровом Селу требало нам отприлике 20 минута да смо стигли до манастира Озрен. Манастирски комплекс је врло љепо уређен, дивота доћи и видјети. Чланови друштва су прво отишли до сувенирнице гдје су куповали, књиге, мајице и друге сувенире, неки и свјеће које су послије запалили. У врјеме нашег доласка одржавала се служба у манастиру Озрен тако да су неки чланови искористили слободно врјеме и присуствовали. После тога већина је отишла до извора гдје су ишли по воду а неколицина чланова задржала се у комплексу манастира са историчаром који нам је појашњавао историју манастира и српског народа тако да су због тога и дошли последњи на аутобус.

Манастир Озрен

Посвећен светом Николи. Постанак манастира Озрен, као и многих других српскх манастира крије се негдје у тами вјекова.  Први писани податак у садашњој цркви  манастира Озрен је из 1587. године. Кад је поп Јаков из племена Марић поп(а)тосао цркву.  Народно предање које се искристалисало у 18. вијеку а касније записано, упорно је у тврдњи да је манастир Озрен задужбина Немањића односно краља Драгутина који је као сремски краљ 1284. до 1321. управљао  областима Усора и Соли, као зет и вазал угарскога краља.  Вук Караџић је записао народну пјесму у којој најмлађи син Немањин – Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове већ каже:

„И Папраћу близу Борогова,

И Возућу крај воде Криваје,

Озрен цркву насред Босне славне…“

Обнова манастира Озрен започела 2003. године, а завршена је 2007. Рестаурација живописа у храму извршена је 2012. године.

После дестинације манастира Озрен, требали смо успут посјетити и Орлово језеро на Озрену али нас монаси савјетоваше  да нема смисла посјећивати, јер је организована свадба и да је због тога велика гужва. Умјесто на Орлово језеро продужили смо пут Шековића, тамо се налази следећи манастир који смо одлучили посјетити, манастир Ловница. Пут нас је опет  водио кроз Федерацију, стали смо у Тузли, а онда без стајања кренули према Шековићима. На том путу нам је показивано одакле је ко из тога краја, било је на аутобусу  и оних чија је родбина морала да напусти своја огњишта, а на која се никад нису вратили. И ако није толико далеко од Озрена до Шековића, требало нам је добра 2 сата вожње због кривина и ограничења на путу. Кад смо стигли до Шековића  кренули смо према манастиру који није далеко али смо морали стати, јер узак пут не дозвољава пролазак већим возилима, тако да смо наш пут до манастира Ловница препјешачили. Шетња је трајала двадесетак минута, кроз узак кањон покрај брзе рјечице Ловница по којој је манастир и добио име.  На изласку из кањона отворио се поглед на манастир Ловница који се налази на брду а испод њега  поред рјечице у прељепом природном амбијенту налази се етно ресторан Анин Двор. Посјетили смо манастирски комплекс, продавницу сувенира, књижару, а цркву нисмо,јер је у том тренутаку био свадбени обред и нисмо хтјели сметати. Продужили смо до водопада рјеке Ломница, који је заиста предиван. Већ изгладњели од пута и шетања отишли смо на заједнички ручак у етно ресторан „Анин Двор“.

Манастир Ловница

Манастирска црква је посвећена светом великомученику побједоносцу, љекару душе и тијела, Светом Георгију и тај дан се прославља као манастирска крсна слава, 6. маја сваке године.

Према народном предању, црква Светог Георгија је чудесним пресељењем сама себе лоцирала, а то су први уочили ловци тог краја. Они су, како каже предање, то мјесто показали градитељима, те је манастир назван по њима.

Друго предање казује, да је Ловница задужбина краља Драгутина Немањића, из 13. вијека, који је као српски краљ управљао и сјевероисточном Босном.

“Драгутин сазида манастир, гдје је лов ловио и мјесто које га је љепотом задивило”, наводи се у предању.

Чак се помиње и “ловни дворац”, који је био смјештен негдје у близини Ловнице.

Повезивање манастира Ловница и краља Драгутина, потврдио је његов биограф архиепископ Данило, који у својим списима говори о великој ревности српског краља, у подизању цркава и учвршћивању православља у Босни. У манастиру Бешенову, на Фрушкој Гори, све до Другог свјетског рата налазило се јеванђеље из 1592. године, писано у Ловници, када је уништено.

Тако се заврши и наш други дан. Пут нас је даље водио до Бјељине и Семберског Салаша гдје смо одсјели ту ноћ. Ни ту се нисмо зауставили. Већ смо посјетили етно село Станишићи, поједини чланови су отишли на семинар гуслара који се је одржаво у етно селу Станишићи, а по завршетку семинара сви смо се окупили и дружили.

Последњег дана нашега путовања посјетили смо етно село Станишићи, насеље Пет језера гдје се налази манастир Свете Петке. Посвећен је Преподобној мајци Параскеви.  То је била и последња богомоља на путу наше екскурзије коју смо посјетити. После тога кренули смо кући. 

Манастир Свете Петке

Женски манастир, који се налази на ободу насеља Пет језера града Бијељине. Манастир је подигнут у руском стилу, тако да се састоји из две цркве. Доња црква, крипта, посвећена је св. Сергеју Радоњешком и њене зидове красе иконе руских светитеља. Такође, у овој цркви место заузима и кивот са моштима свештеномученика Јована Књажева. Горња црква посвећена је Светој Петки и украшена је уобичајеним композицијама српско-византијског стила. Манастир је петокуполни и прекривен је лимом златне боје. Ионостас храма израђен је у дуборезу од храстовог дрвета.

У Велење смо стигли, Богу хвала живи и здрави, пуни лијепих утисака са тродневне екскурзије. Покушали смо да обиђемо што више, за нас значајних „обележја“ Републике Српске и надамо се да ће интересовања за оваква путовања бити још већа, па ћемо моћи да их одржавамо чешће.

Овим путем би се у име Српског друштва др Младен Стојановић, захвалили нашој драгој чланици, Милици Празник, на пре свега идеји, планирању и организовању путовања. И знамо да би све ово било тешко обићи без унапред добро припремљених дестинација и прецизности у планирању. Захваљујемо се још члановима Српског друштва Сава из Храстника и наравно осталим пријатељима који су имали поверања и пошли са нама на ово путовање.

Партнери пројекта:

• Општина Велење,
• АРСО с.п.,
• Пеми аутошола и превози, д.о.о.
• Савез српских друштава Словеније
• Хуманитарно удружење жена  „Дуга“ Бања Лука – Република Српска

Репортажу припремио: Јово Јауз

Дани од Ђурђица до светог Мрате у народном календару старих Срба називају се мратинци односно вучји дани, јер је свети Мрата заштитник вукова.

Српско друштво др Младен Стојановић из Велења прославило 24. новембра 2021 своју крсну славу Мратиндан. Слава је прослављена у кругу чланова друштва у просторијама друштва »српски дом«. Kо што многи не знају, а ми знамо колико је слава важна у српском народу, зато је своје мјесто и нашла на UNESCO-вој листи нематеријалне културне баштине. Опширније о томе можете прочитати на прилогу о Српској слави на UNESCO листи.

Славски обред обављен је уз славску свијећу, кољиво, славски колач, црвено вино, тамјан и остале симболе славе. Овогодишњи обред дизања славе се одвијао без присуства свештеника због већ познатог разлога, а то је корона вируса и ограничења, која су нам наметнута. Обред ломљена славског колача, по нашим обичајима, су обавили  Алекса Радовановић, Војислав Стојановић, Зоран Јауз, Илија Томић, Михаило Урошевић и  Јово Јауз уз присутне остале чланове друштва. После завршеног обреда Зоран Јауз захвалио се свим члановима који су се одазвали и уљепшали тај, нама значајан, ведар и срећан дан.

Након тога је уследијо славски ручак и дружење уз традиционално српско пјевање и примјерно обиљежавање крсног имена св Мрата. Ту су били присутни и наши чланови који су Словенци и први пут су били присутни на слави.  Испраћај чланова од стране протекао је уз захвалност да се догодине опет окупимо.

За Мратиндан и Мратинце се вежу бројни народни обичаји и легенде, а као занимљивост издвајамо неке чињенице.

Свети мученик Стефан Урош III Немањић, познат као Стефан Дечански, син је краља Милутина и отац цара Душана, oслепљен, пет година провео је као заточеник у Цариграду, задивљујући својом мудрошћу и кроткошћу. Како учи православље, када се навршило пет година тамновања, јавио му се свети Никола и вратио му вид. Зато је  овај празник заветни дан за све који болују од очних болести.

У знах захвалности, свети Стефан подигао је храм Високи Дечани, испод Проклетија код Пећи, у којем почивају његове свете мошти. Некада се на овај дан у народу прослављао Свети Мартин. Црквеном одлуком на овај дан премештена је слава посвећена српском краљу. Народ га је по Светом Мартину прозвао Мрата.

У скоро целој Србији данас се обележавају крсне и заветне славе. Многи су и крштени његовим именом.

У народу се и данас чује – свети Мрата, снег на врата, којом се означава почетак хладног и снежног периода године.

Верује се да се на Мратиндан предсказује каква ће зима бити. Ако је дан магловит зима ће бити променљива, а ако је ведар и сунчан, биће мраза….

У име друштва захваљујемо се нашим члановима што су се потрудили око припреме хране и организације, а посебно Малбашић Милисенку што нам је изашо у сусрет и испекао прасе и тиме обогатио славску гозбу.

Припремио: Јово Јауз

Пројекат Млади музеалци изведен 21.11.2021, а у пројекту су учествовали: Музеј Велење и Српско друштво др Младен Стојановић.

Наше друство укључено је у разне пројекте у  општини Велење, тако и у самосталне радионице које припремамо под окриљем Музеја Велење. Радионице се изводе за најмлађе једном мјечно, а у децембру сваке недеље.

Драмска секција Српског друштва др Младен Стојановић активно ради већ неколико година и  припрема лутковне представе за дјецу.  Представе су највише пута извођене кад изводимо пројекте за најмлађе или на позив наших пријатеља и партнера ко што је музеј Велење. Kад је у питању наш град Велење, увек смо на располагању, поготово кад су упитању дјеца. Овај пут смо се одазвали на позив Алме Јаворник, са којом сарађујемо већ низ година. Припремили смо лутковну представу Медведова женидба ауторице Десанка Максимовић и радионице.

Дјеца су израђивала мотиве ликова из представе, коју су имали прилику гледати. Дјеца, а и родитељи који су присутвовала на представи, припадали су различитим етничним групама, тако да појединци нису разумјели српски део представе, па су им преводили родитељи. После завршетка лутковне представе дјеци је кроз различита питања преведен текст да су се могла дјеца укључити у радионице.

Представа је одиграна у мјешовитом језику, српско-словеначком, што је одушевило присутне госте. После завршетка добило смо похвалу организатора и позив на сарадњу код других пројеката.

Аранжма и сценографију припремила Данијела Митровић

Гласове ликовима из приче посудили:

• Данијела Митровић
• Алекса Радовановић
• Параскева Јауз

Текст и фото: Јово Јауз

Српско друштво др Младен Стојановић из Велења у сарадњи са Српским културним друштвом Петар Кочић из Крања и нашим пријатељем Драганом Арсенијевићем из Шоштања одржали су литерарно драмско вече у Вили Бианци у Велењу. Сусрет је дио пројекта Младенови дани и намијењен је промоцији литерата драмских умјетника, сликара, а и других који се баве мало другачијом радом који је на жалост је запостављен и премало цијењена.

Водитељ Дамљан Обрадовић најавио је Душана Јовановића који је извео драму под насловом Пилипенда. То је прича Симе Матавуља који никада није губио вјеру у човјека. Такви су ликови у причи Пилипенда, чија се комплексност види у вјерским осјећањима. Пилипенда је примјер постојаности у вјери и вјери у Бога – ”српског Риста”. То је био храбри и пркосни далматински сељак православне вјере који ни по коју цијену није хтио да прода своју вјеру, иако је живио тешким и мукотрпним животом. Више је волио да умре од глади него да изда своја увјерења и изгуби своју част. Основни мотив приповјетке је реалистички приказан тежак живот Срба у Далматинској Загори. Српски народ је живио у биједи и сиромаштву под сталним притиском аустроугарске власти и римокатоличког унијаћења.

Овдје сам навео само мали дио приче, како би читаоци могли да приближно знају о чему се ради. Ко разумно размишља схватиће како је захтјевно да драмски извођач успјешно протумачи и прикаже пишчеве ликове. Поред изговорених ријечи, драматург мора донијети и осјећања лика, а признаћемо да је то изразито захтјевно.
Дакле, коначно се појави, Душан Јовановић. Благо се наклони публици, изговори наслов приче и веома увјерљиво се претвори у Пилипенду. Тумачио је сваки лик са другачијим гласом. Запањујуће успјешно је наглашавао: жалост, весеље, љутњу и срџбу јунака. Текст је савршено научио, па је због тога могао публици увјерљиво приказати и међусобну свађу ликова, гдје се текст мора тачно наглашавати и брзо изговарати. Наш Дуле је то тумачио са таквом лакоћом, као да се налази у непосредном разговору, изговарајући властите мисли.
Наш глумац је у заносу причао и причао и погледавши на сат, пролазиле су минуте и минуте времена. Коначно је дошао до краја, и нормално, услиједио је громогласан аплауз публике.

Наш програм отворили су Параскева и Његош Јауз са сплетом српских пјесама. Након њихове тачке је ријеч преузео водитељ Дамљан Обрадовић.

То је и нашем водитељу Дамљану дало елана, бијо је опуштеније јер га је прошла трема која је избијала на самом почетку. Програм је настављен са мушком пјевачком групом Српскога друштва др Младен Стојановић. То је био њихов први јавни наступ што се је на њима и видјело, били су мало закочени док није попустила трема.

Одпјевали су двије пјесме:

• Гора божурова
• Мој Драгане

Гости су њихов труд наградили са аплаузом. Са тим је и завршен први део програма.Други део програма започели смо са литерарним дјелима, наших гостију. Дамљан је прозвао нашег најмлађег члана, Вукашина Јауза, који се је одлучио наступити. Има само 6 година. Кад је видио да се сви спремају, он самоиницијативно изразијо жељу да би и он рецитовао. Како каже, »кад могу сви могу и ја«.
Кад је дошао пред публику дјеловао је мало уплашено и збуњено, вјероватно да је смио утећи да би и утекао, али је скупијо храброст и изрецитовао пјесму Љубивоја Ршумовића – Оглас.

Оглас

Ја желим овим путем
Свима на знање да дам
Мене није родио нико
Ја сам се родио сам

Тату је родила баба
Бабу је донела рода
Тетка је пала с Марса
По живцима ми хода

Ја сам теткино чедо
Бабина слатка дика
Дедин јунак прави
Татина пљунута слика

Леп сам на свога ујку
А паметан на стрину
Ко ли ме таквог роди
Сви о томе брину

Зато желим овим путем
Свима на знање да дам
Мене није родио нико
Ја сам се родио сам

За своју храброст добио је најбољи аплауз.

Након тога водитељ најавио Крстана Шучура. Крстана памтимо по томе да се стално одазива на наше позиве. Овај пут је за нас изабрао нешто посебно. Поводом 80 година почетка Другог свјетског рата и геноцида над Србима у Крајини поменуо је стратишта која несмјемо заборавити: Јадовно, Јасеновац, Бихаћ, Градишка, Козара…..

Пјесма је везана за период др Младена Стојановића, по којем носи наше Друштво име, као и првим цивилним жртвама Босанске крајине у Санском мосту 1941 године. Шансона о 5000 убијених Срба у Шушњару. Тужна прича нашег народа.

После тога смо наставили мало веселије са нашим гостом и пријатељем Драганом Арсенијевићем. Добро му иде писање, али има проблема са тремом док стоји – мада и то се рјеши са столицом. Наши гледаоци га памте највише по пјесми Банкомат. Овај пут нам је поред те своје пјесме изрецитовао још четири друге пјесме из своје збирке пјесама, које су трајно забиљежене у књиги.

Да би био програм још богатији и разноврснији се за то се побринуо Остоја Шобот. На позив нашега водитеља ступио је и Остоја Шобот на бину. Онако, тихо, са лаганим кораком и књигом у руци, изашо на бину и прво нас поздравијо, као што он тозна и онда нас ословио и представио свој задњи роман »Свјетла у тами«. Познат је по томе да у својим дјелима користи језик и говор свога краја.

Остоја Шобот је прочитао један одломак из овог романа, публика га је у тишини послушала. Захвалио се организатору, што му је омогућено да свој роман представи широј јавности. Водитељ Дамљан Обрадовић, позвао је све присутне да се после програма у галерији опширније упознају са садржајем романа и са аутором самим.

За крај овог догађја, водитељ позвао и Раду Гашић. Представила се са предивном пјесмом Мирка Поповића, »Српкиња сам!«. Пјесму је кратка, али пуна патриотског набоја.

Литерарно-драмско вече смо закључили са подјелом диплома. Водитељ Дамљан позвао је све присутне да не одлазе кући, већ да нам се придруже у галерији гдје ћемо измјенити ријечи на тему данашњега догађаја. Сви присутни ће имати могућност да добију више информација око активног рада српских књижевника и литерата, који раде у Словенији, а пишу на српском језику.

Српско друштво др Младен Стојановић из Велења, је на дар примило роман СВЈЕТЛА У ТАМИ, са посветом друштву. Књига је постављена у архив друштва.

Текст и фото: Јово Јауз

Интетресујући се на који се начин пријатељи из Велења труде очувати чланство окупљено у Друштву, одговоре смо потражили у Српском друштву др Младен Стојановић из Велења. Изненађујуће позитивне одговоре добивамо од сарадника Јове Јауза, који се похвалио са три друштвене активноси које су успјели извести поштујући све прописане мјере за сузбијање и спречавање ширења заразе корона вируса.

8. фебруар – Прешернов дан, културни празник Републике Словеније

Већ неколико година на овај дан организујемо обилазке музеја и културних установа у Шалешкој долини.

Ове године били смо ограничени због корона вируса али смо се ипак одлучили да одемо, али само са дјецом. Наш циљ је да члановима друштва покажемо шта је све могуће видјети  на подручју културе унашој непосредној околини. Нарочито је занимљиво за нове чланове, јер је уједно и дружење, а и обилазак музеја.

Наша планирана локација је била ВЕЛЕЊСКИ ГРАД и КУЋА МИНЕРАЛА, мада обишли би и друге локације као што је Галерија Велење, рудник угља Велење и Музеј кожарства у Шоштању;  али су били затворени због присутне пандемије корона вируса. Ограничени смо били и на број учесника, тако да смо повели само најмлађе.

Пут нас је прво водило на Велењски град, гдје смо могли видјети сталне изложбе: мастадонт, африка, стара гостиона и стара  продавница, као и повремене изложбе које се мијењају мјесечно. После тога смо отишли у Kућу минерала гдје смо имали прилику да видимо различито камење, од дијаманта, опала, сафира и много тога……

Велење није само град радника, већ је и град са богатим културним наслеђем. Позивамо све који читате овај  прилог о активностима Српског друштва др Младен Стојановић из Велења, да дођете у Велење и посјетите наше  музеје – заиста имате шта да видите.

Kад затреба – знамо бити хумани

У време корона вируса чланови Српског друштва др Младен Стојановић су показали да знају бити и хумани. На позив Друштва СОС телефон, одазвали смо се на хуманитарну акцију »Жене за жене«. Циљ акције је био да припремимо пакетиће и за Васкрс и тако обдаримо дјецу Православне вјере, која се налазе у сигурним кућама у Словенији. Поред чланова друштва и на нашу молбу придружио нам се и Kаритас из Велења. Пакетиће за дјецу припремили смо у просторијама друштва »Српски дом« у Велењу. Пакетиће су упаковала и припремила дјеца, наравно уз помоћ старијих. У пакете смо ставили и васкршњу честитку да дјеца и мајке знају да има оних што се и у тешким тренуткима сјете на њих.  Тридесетог априла ове године су пакети за дјецу су предати и одпослани на одредиште. 

Туцијада у Велењу

Kорона ојадила наше активности – али ипак се не дамо.  Српско друштво др Младен Стојановић традиционално организује ТУЦИЈАДУ. Требала је бити већ девета Туцијада, али због корона вируса и ограничења се много шта не изводи као што би требало. Прошле 2020 године одгођена, а ове године 2021 изведена симболично у кругу чланова друштва. Не би била изведена ни ове године, да чланови друштва нису били упорни да се традиција ипак уприличи. Циљ нам је био да се окупимо после 6 мјесеци и симболично обиљежимо нама свети празник Васкрс.  Све је било скромније, а нама толико драже да се видимо подружимо и прославимо.

На Васкрс се традиционално окупљамо у дворани Гаудеамус у Велењу, гдје организујемо Туцијаду, традиционални сусрет којим желимо од заборава спасити дјелић наше богате традиције и обичаја, преносећи их на млађе нараштаје.

Овогодишња туцијада одржана 2. маја 2021 и није била такмичарског карактера , зато се надамо да у 2022 години буде све онако ко што треба.

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!!!

Припремио: Јово Јауз

„Velenje se predstavi„

Oпштина Велење у сарадњи са Спортским савезом Велење на Титовом тргу сваке године организује приредбу »Велење се представи«, која се традиционално припрема за општински празник. Ту се представе сва културна и спортска друштва, као и друге едукативне установе које активно раде у општини Велење. Ове године је учествовао мањи број   организација због свеукупне ситуације  због корона вируса – Covid 19.

На позив општине Велење одазвали смо се и ми, Српско друштво др Младен Стојановић из Велења. Наше друштво таку прилику не пропушта због грађана који нас подупиру и увек нас дођу поздравити кад смо присутни. Наш циљ је био показати наше активности у друштву и тако промовисати друштво и пробудити наш народ да не заборави да постоји.

Посјетио нас је и грасдоначелник МОВ, Петер Дермол, са којим смо попричали на тему проблема наше заједнице и активног рада друштва.

Радили смо промоцију српског туризма, змијањскога веза, новина Мостови Савеза српских друштвава Словеније, као и српске народне ношње. Одазив је био ипак добар, ако узмемо у обзир да је био ограничен број посјетилаца. На тој приредби било је око 500-700 људи. Добили смо позиве за сарадњу са „Гобарским друштвом Мараух“ из Велења. Понуда је упућена због чињенице коју они знају, а то је да имамо планинску секцију, те да нас упознају са гљивама и како да се до гљива односимо у природи.

Једино што је овога пута изостало јесте наш фолклорни наступ, догађај који су очекивали сви они који  прате наше активности.

Приредио: Јово Јауз