Ми на Азурној обали…

Викенд од 17. до 20. маја био је намењен фолклорним догађајима од којих се највећи одржао у лепом Београду. Повод је била 26. Европска смотра српског фолклора дијаспоре и Срба у региону. Као неко ко редовно присуствује таквом догађају, овај пут мом недоласку пресудио је позив за Фестивал фолклора на Азурној обали. Помало сам се двоумила, да ли ће моја група ветерана прихватити тај позив, но реакција је била и више него радосна.

Уз заједнички договор одлучили смо се да и ми будемо једни од учесника тог Фестивала. У незнању како то све изгледа, припремили смо програм најбоље што можемо и у четвртак 15. маја 2024. рано ујутру кренули на пут. Цео пут нас је пратила јака киша, али нам ништа није сметало. Неуморни и дивни људи одмах започеше песму и уз песму смо се дружили све до нашег првог одредишта, божанственог Санрема. Призвали смо и сунце и лагано стигли у наш хотел Svizzera.

Прелепи погледи на ширно море остављали су нас без речи. Неко са прелепом терасом а неко чак и без терасе, помало уморни од пута, али ипак пресрећни где се налазимо, свако се определио за различите активности. Неки су се упознали са градом, неки су испробали топлину мора, а неки су ипак одмарали од подалеког пута. Распитала сам се на рецепцији шта вреди видети и сутрадан смо сви весело сели на градски аутобус и провозали се улицама лепог Санрема. Уз предивну обалу, и шетњу мимо величанствених грађевина и луксузних хотела, стигосмо и до оне најлепше, до руске православне цркве која је већ из далека сијала у свом сјају. Нажалост, тај дан је била затворена па смо се њеној лепоти дивили само извана. У порти цркве стоји прелеп споменик краљици Eлени, кћерки црногорског краља Николе. 

Шетајући даље мимо највећег казина, скупоцених аутомобила, шарених, лепих улица, кроз огромни дрворед палми стигосмо назад на станицу и кренусмо „кући”. Време је било да се спремимо за концерт. Вредне фолклорашице и фолклораши нашег ансамбла уз тимски рад брзо су се спремили и кренули смо ка хотелу где су нас чекале две дивне даме, организатори фестивала, Данијела и Милијана. Следило је фотографисање сваког ансамбла и дефиле кроз прелепе, богате улице Санрема. Одјекује песма Литваније, Бугарске, Турске, Шпаније, али је најлепша она наша „Лепе ли су нано Гружанке девојке”!

Ходамо и поносно певамо, а у грлу нека кнедла са питањем „да ли је могуће да смо и ми ту?!” После дефилеа смо стигли у театар, у ком се одржавао програм. Гледајући споља нисмо могли ни замислити шта нас чека унутра. Сместили смо се на балкон где су били сви учесници а ја гледам, окрећем се око себе и питам се у себи „да ли ми заиста овде играмо?!”

Отмен водитељ започе са културним програмом, подржавамо друге ансамбле и време дође и за нашу групу. Сигурним кораком прво је на сцену изашла женска певачка група са песмом „Паде киша и помало снега”, а затим се многобројној публици представила и фолклорна група са сплетом игара „Недељом ми долазио Миле”, играма и песмама ужичког краја. Мислећи како ће трема учинити своје, сви смо били толико опуштени и заиста се речима не може описати шта значи и какав је осећај играти на таквој сцени. Ја, која сам фолклораш већ тридесет година никад нисам стала на такву сцену и заиста сам била препоносна што сам ту. Богат аплауз колега из других земаља и домаће публике учинио је да се заиста осећамо поносно. Сузе у очима, срећа, радост и неверица да је наша фолклорна група била део једне тако предивне приче. 

За свој наступ добили смо и сјајну плакету која ће бити једна дивна успомена на све што смо доживели. 

Пошто смо успешно завршили оно због чега смо заправо и дошли, слободно време сутрадан одвело нас је у Француску, на краљицу Азура, у Ницу. Ту нас је дочекала дивна Боба која је била већину времена са нама и представила нам сва битнија места у Ници. Оно што смо одмах приметили је предивни залив Анђела који одузима дах од плаветнила и преливања плавих боја. Како би поглед на обалу био што лепши, степеницама смо се испели на највиши врх и тек ту доживели сву лепоту и магију залива. Забележили смо предивне фотографије и кренули још малко више ка предивном водопаду Colline du Chateau. Направљен је вештачки, али је заиста једна сама лепота. Ту смо се мало и освежили и лагано кренули ка тргу Massena где смо се и поздравили са нашим водичем. Слободно време искористили смо за куповину, обилазак дивних паркова и вртова, прелепе цветне пијаце, препуне лала, мимоза, камелија и сл. а магнетићи су свакако посебна драж. 

Враћајући се са шеширићима и капицама са обележјем Нице, свако је себи купио неки сувенир и кренули смо даље. Нажалост нисмо успели да видимо велику Руску катедралу, али то остављамо за следећи пут. Уз пријатан пут са нашим искусним шофером Ранком стигосмо и до шареног обалног градића Ментон па даље кроз луксузни Монако у вечерњим сатима, уморни, али срећни вратили смо се у хотел. Када би хтела све да опишем сигурно би ми требало много више страница овог часописа. 

Недеља, што се каже „слобода народу” па су многи после свих активности завршили на купању. Време наклоњено нама, свакоме од нас набацило је и лепу морску боју. После вечере, као и на свакој турнеји скупила сам нас све на тераси испред хотела где се је одвијао прави шоу. Позната по томе да водим концертне програме, овај пут сам водила модну ревију. Наше фолклорашице и друге другарице изашле су на писту као да им је то у крви, а стручном жирију, тј. мушком делу ансамбла није био ни мало лак задатак одредити победницу. Како смо и очекивали победница је било више, а ми смо се сви добро забавили и насмејали. Понедељак ујутру био је дан за повратак кући. Време облачно, као да зна да ми одлазимо. Уз Божију помоћ кренусмо својим кућама и негде око двадесет и један сат наш Ранко довезе нас у Крањ. 

Свака турнеја до сада била је прави доживљај за себе, али ову ћемо заиста посебно памтити. Ми, једна не тако бројна група ветерана, ипак је играла у престижном театру у Санрему. Велико хвала дивним организаторима који су заиста били беспрекорни. Хвала Вељку Татићу који се је побринуо да не будемо жедни и гладни. Иако нисмо имали никакву финансијску подршку за сам фестивал, све смо успели фолклораши сами и пресрећни смо због тога! Желим да кажем од срца ХВАЛА свим мојим играчима и певачима који имају жељу да са мном увек доживе нешто ново. 

До следеће дестинације, живели!

Ваша фолклорна група ветерана
СКД „Петар Кочић”
Снежана Максимовић

Српско културно друштво „Петар Кочић” са својом фолклорном групом гостовало у Будимпешти на фестивалу „Словенија у Будимпешти 2023”

Између 16. и 19. марта 2023. фолклорна група СКД „Петар Кочић” из Крања гостовала је на културном фестивалу „Словеније у Будимпешти 2023”, који се одвијао у организацији Festivalske hiše Si.n и у сарадњи са Амбасадом Републике Словеније у Будимпешти и Словеначким друштвом у Будимпешти. На фестивалу је учествовало двадесет и шест словеначких културних друштава, међу којима и српско друштво „Петар Кочић”, са преко петсто учесника. Фестивал је Словенија у малом и представља преплет различитих видова културе.

Фолклорна група СКД „Петар Кочић”, са још неколико чланова друштва, на пут је кренула у рано пријеподне, у четвртак, 16. марта аутобусом „Šmitrans”, а возио је свим путницима добро познати Ранко Шмитран, на кога су се већ добро навикли и који се трудио да путовање протекне у најбољем реду. Обезбијеђено је хране и пића у доста доброј количини, тако да нико није морао бринути да ли ће бити гладан или жедан. Успут смо правили и паузе, да би се освјежили и тако наставили путовање по Панонској равници. Вођа пута је била Снежана Максимовић, умјетнички руководилац фолклорне групе, а у организацији и вођењу помагала је Душанка Радосављевић.

У Будимпешту, тачније у Будим, дио Будимпеште, који се налази на десној обали Дунава, а који је, за разлику од Пеште, на брежуљкастом терену. Одсјели смо у хотелу Budapest (Будимпешта), великом и лијепом хотелу, за занимљивом архитектуром. Након распореда и смјештаја по собама кренули смо у обилазак Будима, онако спонтано, по мањим групама. Обишли смо и неколико тржних центара и трговина, неки су набавили понешто јела и пића. Било је то слободно поподне и вече, које је свако искористио на свој начин.

Другог дана боравка у Будимпешти, петак, 17. марта, искористили смо да уз помоћ водича обиђемо неке од знаменитости Будимпеште. Прво смо, аутобусом, отишли до Будимског дворца, или како га неки зову Дворац краљева. Ту смо се задржали скоро два сата. Будимски дворац (мађ. Budai Vár или Budavári Palota) је дворски комплекс мађарских краљева у Будимпешти, чији најстарији дијелови потичу из 1265. године. У прошлости је такође био познат као Краљевска палата (мађарски: Királyi-palota) и Краљевски дворац (Királyi Vár). Налази се на јужном врху Дворског брда и окружен је дијелом града који је познат као Дворска четврт (Várnegyed) који је познат по својим стамбеним и јавним грађевинама из средњег вијека, барока и 19. века. Преко своје успињаче, а потом Сечењијевог ланчаног моста, дворац је спојен с тргом Адама Кларка на другој страни Дунава.

У дворцу се налази Мађарска национална галерија, Музеј историје Будимпеште, те затворена дворишта и тераса која га повезује с Рибарским бастионом, тераса са које се пружа поглед преко Дунава на Пешту. Будимски дворац са околином — обалом Дунава, Авенијом Андраши (Andrássy út) и Тргом хероја (Hősök tere) и Миленијумска подземна железница (најстарија у Европи) је УНЕСКО-ва свјетска баштина у Будимпешти. Са Будимског дворца пружа се величанствен поглед на другу страну Дунава, на Пешту, а исто тако на неколико мостова на Дунаву.

Након тога прешли смо на другу страну Дунава, у Пешту, прошли улицама са старом и занимљивом архитектуром. Посјетили смо још једну велику знаменитост Будимпеште, а то је Трг хероја. Трг хероја (мађ. Hősök tere) је један од главних тргова у Будимпешти, Мађарска. Налази се у XIV округу. Лежи на крају Андраши булевара (са којим чини дио свјетске баштине), одмах поред Градског парка. Прилаз градском парку формирају двије важне грађевине, Музеј лијепих уметности са лијеве и Палата умјетности са десне стране. Други крај трга се наставља у Андраши булевар чији почетак означавају две грађевине које затварају трг – једна стамбена зграда и Амбасада Републике Србије. Споменик миленијуму је централни дио трга и обиљежје Будимпеште, са статуама вођа седам племена која су основала Мађарску, а ту су и друге статуе са битним личностима из мађарске историје. Изградња меморијала је започета за прославу хиљадите годишњице државе (1896), али је завршен тек 1929. када је добио име. Ово је листа битних личности мађарске историје чије се статуе поређане у полукружној аркади око споменика: Стефан I Угарски, Ладислав I, Коломан, Андрија II, Бела IV, Карло Роберт, Лајош I Анжујски, Јанош Хуњади, Матија Корвин, Стефан Бочкај, Габор Бетлен, Имре Токољи, Ференц II Ракоши и Лајош Кошут.

Од Трга хероја упутили смо се у даље разгледање Будимпеште. Зауставили смо се преко пута Улице Ваци, а затим истом кренули према познатој Централној пијаци. Међу најпознатијим туристичким атракцијама Будимпеште је свакако Central Market Hall, позната традиционална Централна пијаца која мора да се доживи. На мађарском се каже Nagivasarcsarnok. План за изградњу пијаце је предложио први градоначелник Будимпеште, Каролија Камемајера и то је уједно био његов највећи подухват. Пијаца је отворена 15. фебруара 1897.године. Дизајн пијаце радио је Сму Пец (Samu Pecz). Central Market Hall обухвата површину од десет хиљада метара квадратних и покривена је челичном конструкцијом. Налази се на крају Улице Ваци. Сматра се да је ово једна од највећих затворених пијаца у Европи. Рађена је у неоготском стилу и зграда је веома привлачна за посетити, а датира из 1896. године. Осим изгледа зграде, оно што привлачи највише све посетиоце јесте садржај ове пијаце који је веома богат.

На пијаци је скоро свако понешто купио, а онда смо кренули према градском аутобуском стајалишту и сачекали наш аутобус који нас је одвео у хотел, јер смо се морали спремити за прво фестивалско вече.

Нешто послије седамнаест сати кренули смо аутобусом према пристаништу, на лађу, гдје је одржан програм. Предивна ријечна лађа, са великим простором на два спрата, који су били испуњени са учесницима фестивала, већ на први поглед давала је нешто што ће остати у сјећању свим учесницима и пратиоцима. У програму су прво представљена друштва која учествују на фестивалу, а међу њима: Moški pevski zbor „Dramlje”, Komorni moški zbor Celje, MoPZ Obrtnik Slovenska Bistrica – Polskava, Folklorna skupina KD Bloke, Kulturno društvo folklora Cerklje na Gorenjskem, Folklorno društvo Bled, Instrumentalna vokalna skupina Halonga Cirkulane, Glasbeno društvo „Deseti brat”, – Oktet „Deseti brat”, ŽKUD Folklorna skupina „Tine Rožanc” – veterani, Tamburaški orkester FD Kranj i СКД „Петар Кочић” Крањ. Након представљања услиједио је наступ пјевачких група и инструменталних састава са разноликим словеначким народним и умјетничким пјесмама и мелодијама. Послије наступа послужена је вечера и пиће, традиционални мађарски гулаш. Импресивна вожња бродом по Дунаву, више од три сата, никога није оставила равнодушним. Била је то прилика да се Будимпешта разгледа у ноћном амбијенту, а посебно је била занимљива величанствена зграда мађарског парламента, која у ноћи, обасјана свјетлошћу, изгледа као да је златом обливена. За љубитеље фотографије била је ово изванредна прилика да направе доста лијепих и занимљивих фотографија. Све у свему, било је ово једно незаборавно вече.

Трећи дан боравка у Будимпешти, субота, 18. марта, био је у потпуности испуњен догађајима и активностима. Прво смо, одмах послије доручка, кренули аутобусом према Сентандреји, која се налази двадесетак километара сјеверозападно од Будимпеште, на десној обали једног од рукаваца Дунава. То је најпознатији српски град у Мађарској, некадашње сједиште српског патријарха, а данас Епархије будимске. У овој барокној вароши, у коју се за вријеме Велике сеобе Срба, 1690. године, под вођством Арсенија Трећег Чарнојевића доселило око 5.000 Срба, сада живи свега педесетак српских душа. Градић, са око двадесет хиљада становника, обилује продавницама са сувенирима и антиквитетима, ресторанима са винима из мађарских винограда и специјалитетима мађарске кухиње, посластичарницама са слаткишима од марципана, а поред обале налази се и ресторан са српском храном. Срби су се из Сентандреје готово потпуно иселили послије Првог свјетског рата, али значај мјеста, није у бројности већ у културном и духовном смислу. За неколико деценија подигнуте су и осликане чувене сентандрејске цркве: Саборна или Београдска, Благовештанска, Преображенска, Пожаревачка, Ћипровачка, Оповачка и Збешка, које су са својим ризницама непроцјењивог богатства, биле и остале понос српског народа. Срби су у Сентандреји подигли прелијепе цркве у којима су изразили свој духовни и ликовни идентитет. Подизали су и прелијепе крстове, расуте по граду, као посебна духовна станишта и знамења, мјеста народног окупљања.

Нажалост, нисмо имали прилику да посјетимо цркве, а како смо сазнали у Музеју српске православне цркве, за посјету су отворене само три цркве. Нисмо могли да уђемо ни у Саборну цркву, јер је била баш у то вријеме затворена, мало смо закаснили, а због обавеза које смо имали, нисмо могли чекати да буде отворена. Прошетали смо улицама Сентандреје, освјежили се, већина баш у српском ресторану, фотографисали се код крста на централном тргу. Вратили смо се назад у Будимпешту, јер се требало спремати за вечерњи наступ у традиционалној мађарскоj чарди.

По доласку у Будимпешту фолклораши су одмах кренули на припрему за наступ, остали су преостало вријеме искористили за одмор или шетњу.

Нешто прије деветнаест сати стигли смо до чарде, која се налази у шумовитом окружењу, а сама чарда, гостионица, испуњена је разноразним предметима из мађарске народне радиности, што је већ при самом погледу одавало да ће бити веома лијеп и занимљив догађај. У уводу водитељка програма је представила све фолклорне групе, а током представљања фолклорних група Марјан Ценен, амбасадор Републике Словеније у Мађарској, уручивао је захвалнице – сертификате и размијењени су поклони. Након тога присутнима се обратио амбасадор Марјан Ценен, који је истакао значај оваквих окупљања за словеначку културу и представљање Словеније на овакав начин. Посебно је нагласио да је ово риједак примјер да се на једном мјесту окупи оволико културних друштава, са преко пет стотина учесника.

У програму су учествовале све фолклорне групе, а неке и са својим пјевачким групама. Иако сам простор није био одговарајући за игру, ипак су се фолклорне групе потрудиле да се представе на најбољи могући начин. Фолклорна група СКД „Петар Кочић” приказала је кореографију „Недељом ми долазио Миле” – Игре и песме из ужичког краја. Аутор кореографије Снежана Максимовић, аутор музичког аранжмана Борислав Дамјанић, уметнички руководилац Снежана Максимовић. За свој наступ добили су велики аплауз од свих присутних.

На крају програма послужена је вечера а у току вечер на сцену су ступили чланови мађарског народног ансамбла, који су одиграли неколико традиционалних, темпераментних мађарских игара и тиме употпунили ионако лијепо и занимљиво вече.

У недјељу, 19. марта, четвртог дана боравка у Будимпешти, послије доручка слиједило је спремање за пут и повратак у Словенију. На петнаестак километара од хотела, задржали смо се у тржном центру Campona, а неки су посјетили и Tropicarium, док је већина искористила вријеме за обилазак тржног центра и освјежење.

Дошло је вријеме да се крене даље, сви под веома лијепим и снажним утисцима о боравку у Будимпешти, а исто тако и због свог доприноса представљању Словеније у Будимпешти. Иначе, ово је био трећи фестивал овакве врсте на коме је учествовало СКД „Петар Кочић” Крањ, прво је било 2019. у Охриду – Сјеверна Македонија, друго 2022. у Драчу – Албанија, и ово треће у Будимпешти – Мађарска. Друштво је на достојан начин у оквиру представљања Словеније, представило и дио српске културе, традиционалне игре и пјесме, а надамо се да ће бити још оваквих прилика и да ће друштво моћи да се одазове на овакве и сличне догађаје.

Срећни и задовољни око двадесет часова стигли смо у Крањ, са жељом да се настави и даље са оваквим лијепим догађајима. Треба истаћи да се Снежана Максимовић својски потрудила да све ово организује, а друштво се захваљује свима онима који су на било какав начин помогли да се ово лијепо и занимљиво гостовање реализује. Захваљујемо се и аутопревознику Ранку Шмитрану – „Šmitransu* за лијепу у угодну вожњу.

Текст: Душан Јовановић

Фото: Снежана Максимовић и Душан Јовановић

Поводом 21. марта, Свјетског дана поезије, одржано књижевно вече у организацији СКД „Петар Кочић” Крањ

Српско културно друштво „Петар Кочић” Крањ, настављајући своју дјелатност на подручју литерарног стваралаштва, припремило је 8. априла 2022. у просторима друштва књижевно вече на коме су учествовали српски књижевници из Словеније, као и рецитатори који су читали пјесме српских пјесника. На тај начин друштво се придружило онима који обиљежавају овај значајан догађај не само за поезију, него за књижевност и писану ријеч у цјелини.

На почетку програма присутнима, њих око педесетак, међу којима и чланови других друштава, обратила се Снежана Максимовић, која је водила програм овог догађаја. У свом уводном говору навела је: „Поштовани посетиоци, драги пријатељи и чланови друштва. Веома се радујем, јер поново могу рећи „добро вече на још једно књижевно вече”. У времену које је иза нас, времену сивила и на неки начин ускраћене слободе, мислим да смо схватили колико смо људи заправо потребни једни другима, колико нам је недостајало да у колу заиграмо, да се загрлимо и запевамо, по коју песму прочитамо и радосно се дружимо. Надамо се да ће тако и остати па ћу са надом у боље сутра прочитати песму под називом „Човече”, коју је написао Мајо Крговић”.

Након тога сљедећим ријечима истакла је због чега се обиљежава овај датум: „Организација уједињених нација за образовање, науку и културу (UNESCO), 1999. године прогласила је 21. март светским даном поезије. Дан када нам стиже пролеће из којег пупа и креће живот. Циљ који се жели постићи обележавањем овог дана је промоција читања и писања, објављивања и проучавања поезије у језичким заједницама широм света. У иницијативи да се прогласи светским дан поезије, UNESKO је препознао начин да се изрази јединство о креативности људског ума. Поезија нам открива да појединци свуда у свету деле иста питања, мисли и осећања, а какве мисли и осећања деле наши песници у Словенији најбоље ће вам рећи они сами”.

Водитељка је поздравила учеснике у програму: Радослава Милановића, Крстана Шућура, Маринка Јагодића Макија, Остоју Шобота, Радомана Маја Крговића и Душана Јовановића.

Програм ове књижевне вечери био је подијељен у три круга, а прије првог круга Снежана Максимовић је у кратком уводу навела: „У поезији се пажљиво бирају речи, као што се пажљиво траже шкољке на плажи. Већ сам ритам и распоред речи у поезији прича једну причу, поставља атмосферу, увлачи читатеља и шапћући му долази све до срца. Потребна је вештина за постизање таквог склада, за преношење поруке, а потребна је и отвореност за слушање те поруке. Снага поезије није само у језику или могућности да се човек натера да осећа нешто, брзо и сада. Снага је у ритму којем није потребна музика и у речима којима сами дајемо контекст. Можда се у неким стиховима препознамо, можда нас подсете на детињство или само нешто научимо у сваком стиху. Надам се да понекад завирите у понеку збирку песама и пустите да вас стихови воде као што ћемо се и ми препустити стиховима наших песника”.

На ред су дошли пјесници и рецитатори. Често се поставља питање гдје пјесници, као и други писци, проналазе надахнуће за своје стваралаштво, своје пјесме, приче, романе, приповјетке, а одговор може бити једноставан, налазе га у себи, своме срцу, својој души, у својим ближњима, пријатељима, познаницима, у своме народу, у својој околини, у Богу, укратко речено у цијелој васељени. У првом кругу прво је Радослав Милановић прочитао из своје нове збирке „Ишчашено доба” три пјесме и то „Елита”, „Фотељски живот” и „Ишчашено доба”. Ово је иначе његова трећа збирка пјесама. Крстан Шућур је рецитовао пјесму Боре Капетановића „Чувај Боже”, а Маринко Јагодић је у овом кругу представио своје три нове пјесме: „Коронавирус”, „Писање песме” и „Реч”. Остоја Шобот је говорио одломке из Платоновог дјела књиге „Одбрана Сократова”. Своју пјесму „Зима” у првом кругу прочитао је и Радоман Мајо Крговић. Представљајући неке од српских и свјетских пјесника Душан Јовановић је рецитовао пјесме Стевана Раичковића „Камена успаванка” и „Књиге”, као и пјесму Александра Сергејевича Пушкина „Клеветницима Русије”.

Други круг је такође почео уводом Снежане Максимовић која је навела: „Поезија је вештина којом се речима претвара снага маште у игру. Поезија је врста музике, ваља се чути да би се доживела. Поезија је као живот – свака љубав, мисао, сваки инстинкт па и нагон, поезија је за себе. Данашњи свет је узнемирен и гневан, потребна му је помоћ да се смири и радује новом дану. Неуништива поезија је мелемна творевина духа која зацељује душу и отвара неслућене лепоте у матерњем језику. Доследност је оно што код поезије највише боли човека данас и то умањује њен утицај, али је доследност упорна, оставиће свој траг и тај траг ће бити велики. И наши песници оставили су вечерас на нас упечатљиво велик траг па их послушајмо још једном”.

Рецитације пјесама у овом кругу отпочео је Радослав Милановић и представио још двије своје нове пјесме а то су „Да ли смо достојни предака својих” и „Бања Луко”. Крстан Шућур је рецитовао веома духовиту и поучну пјесму Боре Капетановића „Једна мајка, једном сину, једне зиме”. Из своје збирке „Источни прозор“ Маринко Јагодић Маки је прочитао пјесме „Одбрана Русије” и „Милош Обилић”. Остоја Шобот је извео одломак из дјела „Друга књига” Жарка Лаушевића. Радоман Мајо Крговић је рецитовао своју пјесму „Другови”, а Душан Јовановић је рецитовао пјесме Мирослава Мике Антића „Опроштај” и „Протестну песму” а онда и пјесму Милована Витезовића „Поменик”.

У наставку програма, у трећем кругу, прво је Радослав Милановић читао своје пјесме, такође из нове збирке, а то су пјесме „Плакање сам забранио себи” и „Боеми”, да би потом Крстан Шућур одрецитовао „Идилу”, још једну пјесму Боре Капетановића. Затим је Маринко Јагодић из своје збирке „Из торбе једног…” прочитао пјесму „Просула се месечина” као и једну још необјављену пјесму „Да смо се раније срели”. Занимљив одломак из свог романа „Свјетла у тами” прочитао је Остоја Шобот. Своје пјесме „Деда и унук” и „Београд” рецитовао је Радоман Мајо Крговић, да би потом Душан Јовановић прво рецитовао пјесме Бранка Миљковића „Љубав поезије” и „Поезију ће сви писати”, затим пјесму „Ако” од Радјарда Киплинга, а на крају извео и кратак одломак „Шпијун у Ровцима” из дјела Матије Бећковића.

На крају трећег круга, односно при крају самог програма, Снежана Максимовић је истакла: „Верујем да сте као и ја уживали у свим овим стиховима и речима наших песника. Нека нам се и у будуће дешавају само овако лепе ствари, а једна од најлепших која следи ускоро је наш најрадоснији празник васкрсење. Васкрсење је празник над празницима, живот вечни, повратак извору живота, повратак оцу небеском. Као што је рекао наш апостол Павле, да господ није васкрсао, узалуд би била вера наша. Наши чланови друштва увек умеју да понешто лепо напишу а и срећни су јер њихове песме за њиховог живота има ко да чита. Искористићу прилику да тим поводом прочитам још једну песму нашег Маја Крговића”.

Рецитовањем пјесме „Васкрс”, Радомана Маја Крговића, завршен је програм ове књижевне вечери, а онда је Снежана Максимовић дала ријеч Крстану Шућуру, предсједнику СКД „Петар Кочић” Крањ који је у свом обраћању и поздраву публици и гостима навео да су овај пут изостали неки пјесници, као и музичари, гитаристе, гуслари, али да је и поред тога јако задовољан приказаним програмом. Поздравио је госте, Златомира Бодирожу, предсједника Савеза српских друштава Словеније, Митра Вујиновића, предсједника КД „Брдо” Крањ и Милоша Милића, предсједника СКПД „Свети Сава” Крањ. Захвалио се свим учесницима у програму, пјесницима и рецитаторима и нагласио да уз сарадњу друштво може помоћи и другим друштвима да организују сличне догађаје. На крају свог обраћања захвалио се и свима онима који су помогли организацију ове приредбе, и позвао све присутне на дружење уз скромну, али добро припремљену закуску.

Текст и фото: Душан Јовановић