Познате историјске чињенице говоре о томе да је планина Грмеч била окупирана 1943. године само неколико дана. У помен борцима НОР-а који су успјели да разбију фашистичку офанзиву и ослободе овај сјеверо-западни дио Босне, одржава се Грмечки марш, догађај који већ добива призвук традиционалног.

Организовани полазак су започели у селу Бравско које се налази на надморској висини 1090 m, а коначни циљ је био Црни врх, највиша тачка Грмеча од 1605 m. Упркос захтјевним зимским условима, дубоком снијегу, залеђеној стази и хладноћи, сви учесници су безбједно савладали Црни врх. Заслуге за додатну безбједност припадају водичима који су најстрмији дио стазе који води према врху обезбједили ужадима. На самом врху, послије фотографисања са заставама и краћег предаха, су учесници марша започели са спуштањем у долину.

Планину Грмеч, поред великих природних љепота и велинчансвеног погледа, у описима често повезујемо са књижевником и његовим дјелима, познатим Бранком Ћопићем. Само ријетки нису чули за „Башту сљезове боје“, једну од најљепших збирки прича овог књижевника.

„Снијег, хладноћа и умор послије препјешачених двадесетак километара су неке пратеће ситнице; марш је прошао уз пјесму, осмјехе на лицима и по неку ракијицу из чутурице“, рекао је Јовица Црномарковић, учесник марша родом из Дабра који је члан Удружења Сана из Старе Пазове. Јовица је истакао да се захваљује свима који подржавају овакве догађаје те да га пут из Војводине никако не може омести када су у питању скупови који наглашавају људскост.

Богата трпеза, разговори уз по неку чашицу за загријавање су били елементи који су додатно допринијели великом задовољству и топлини око срца учесницима марша. Поред бројних обећања која су дали једни другима је било и то да се следеће године поново окупе на истом мјесту на осмом Грмечком маршу.

У суботу 6.1.2018 смо уочи најрадоснијег празника Божића, на Бадње вече, као по обичају и као што наша српска традиција налаже организовали пијукање за наше најмлађе чланове КД Брда.

Кад су се сва дјеца окупила, Виолета Јаковљевић и Вања Чајић, иначе вође Цицибанског и припремног ансамбла, сакриле су се у другу просторију како би прекривене ћилимом изашле и изненадиле дјецу која су једва чекала да почнемо са пијукањем.

Уз уводне ријечи нашег председника Митра Вујиновића, дјечица су радосна и пуна исчекивања помно слушала причу о значењу овог предивног српског обичаја. И тако су дјеца једва дочекала да се баце и закопрцају у сламу која иначе симболизује мјесто рођења Исуса Христа. У слами је веч било сакривено неколико ораха, љешњака и бомбона, а осим што су се радовали слаткишима, још више су се обрадовали кад су иза врата излетеле Виолета и Вања са пуним корпама посластица, које су уз квоцање бацале у сламу. Дјеца се од драгости нису престајала смијати, пунили су своје кесице и такмичили се ко ће више да сакупи. Наравно и на поклончиће нисмо заборавили – свако од дјечице добио је књигу са српским бајкама и приповјеткама у ћирилци. Помислих “како их је само лијепо овако гледати – сложне и раздрагане, како се веселе књигама и како им се окице сјаје од драгости и једва чекања да дођу кући па их прелистају.“ И онда сам се и сама присјетила оних безбрижних дана кад су моји родитељи квоцали, а ја сам онако мала скоро па се нисам ни видјела из сламе сва весела сакупљала бомбонице.

Виолета Јаковљевић

Одлуку о упису српског обичаја породичне славе на листу нематеријалне културне баштине Унеска донео је Међувладин комитет за заштиту нематеријалног културног наслеђа на редовној седници одржаној у Паризу.

Помоћница министра културе и информисања за међународну сарадњу, европске интеграције и пројекте Асја Драча Мунтеан рекла је да је упис на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа Унеска од великог значаја за српску културу.

„Улазак на листу за Србију представља изузетну част и престиж, али истовремено значи и обавезу државе чланице да створи неопходне услове за очување нематеријалног наслеђа на својој територији“, рекла је Мунтеан.

Србија је 2010. године ратификовала Унескову Конвенцију о заштити и очувању нематеријалног наслеђа. Исте године почела је примена конвенције и створени су услови да Србија може да предлаже елементе нематеријалног културног наслеђа на Унескову Репрезентативну листу.

За имплементацију конвенције задужено је Министарство културе и информисања, а породичну славу номиновао је за упис на Унескову листу Етнографски музеј у Београду.

Члан Номинационог тима за упис славе у Репрезентативну листу Унеска Марко Стојановић рекао је на представљању у Паризу да је народни обичај прослављања домаћег заштитника под називом слава, или крсно име, обликован у српској средњовековној држави.

„Данашњу обичајно-религиску форму славе практикују и припадници неких мањинских заједница. Значај славе уважава се и на индивидуалном и на општем друштвеном плану, што је штити, одржава и преноси кроз генерације као живо нематеријално наслеђе“, истакао је Стојановић.

Центар за нематеријално наслеђе Етнографског музеја приложио је Унесковој комисији обимну документацију која на најбољи начин указује на значај славе у српском народу, пре свега као симбола заједништва.

Славски обред састоји се из претхришћанских, христијанизованих и хришћанских елемената, што скупа учвршћује религијски и национални идентитет и подржава културну разноликост.

Србија је предложила и коло за упис на Репрезентативну листу нематеријалног наслеђа, које је на разматрању за упис 2015. године. Поред славе и кола, у плану је још номинација. Регистар нематеријалног културног наслеђа Србије тренутно садржи 27 елемената.