Рецитал је одржан 23. новембра 2019. у Светосавском културном центру у Крању пред око седамдесетак посјетилаца који су са великом пажњом пратили овај догађај који доприноси цјелокупној активности друштва, а исто тако даје свој прилог културним дјелатностима у Крању.

Прије почетка програма присутнима се у име друштва обратио Драгиша Лазовић, поздравио присутне и најавио учеснике у програму.

Програм је почео пјесмом Алексе Шантића „Мој отац” коју је одрецитовао Душан Јовановић, а који се затим обратио публици рекавши сљедеће: „Поштовани посјетиоци, драги гости, добро вече и добро дошли на рецитал посвећен великим српским пјесницима и патриотама, Алекси Шантићу и Десанки Максимовић. Њихове пјесме стваране су кроз читав један вијек, од краја деветнаестог до краја двадесетог вијека. Били су и остали не само као српски пјесници, него као и пјесници свих оних којима је родољубље, отаџбина, завичај, љубав у срцима и души. Пјевали су, обоје, и са тугом и болом, са великим и снажнима осјећањима али и са великом љубављу и тежњом, са жељом да свијет буде љепши и бољи него што је био у њихово вријеме, а вријеме њихово било је бурно, тешко, напето и само, као за тренутак, огријало је сунце. И, као по неком неписаном правилу тешко вријеме је у неку руку најповољније за стварање врхунских умјетничких дјела, па тако и књижевности, нарочито поезије. Вечерас ћемо вам приказати дио из богатог опуса Алексе Шантића и Десанке Максимовић, пјесме Десанке Максимовић рецитоваће Снежана Максимовић, а пјесме Алексе Шантића рецитоваће Душан Јовановић. У музичком дијелу програма Сара Митровић ће уз пратњу Марка Чушина отпјевати неке од пјесама Алексе Шантића и Десанке Максимовић.”

Након уводног говора Снежана Максимовић је говорила о Алекси Шантићу истакавши сљедеће: „Алекса Шантић је био српски и босанскохерцеговачки песник и академик. Рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, а умро 2. фебруара 1924. године у свом родном граду. Сматра се једним од највећих песника с прелаза 19. на 20. век. Његова дела прожета су љубављу, чежњом, сетом, али бунтом и искреним патриотизмом. Снажном емотивно љубавном и социјалном поезијом оставио је неизбрисив траг у српској и босанскохерцеговачкој књижевности. Његова дела заузимају значајно место у српској и босанско-херцеговачкој литератури. По њему су назване многе школе, библиотеке и друге установе културе.”

Душан Јовановић је говорећи о Десанки Максимовић истакао сљедеће: „Десанка Максимовић рођена у Рабровици (Дивци) код Ваљева, 16. маја 1898, а умрла у Београду, 11. фебруар 1993, сахрањена у Бранковини код Ваљева, је била српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“. Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ – песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.”

Послије представљања Алексе Шантића и Десанке Максимовић услиједило је рецитовање њихових познатих пјесама, а поред толиког броја врхунских пјесама било је тешко одабрати неколико њих које би биле рецитоване, али ипак се некако успјело у томе.

У првом блоку Душан Јовановић је рецитовао пјесме Алексе Шантића и то: „На убогом пољу”, „Ми знамо судбу”, „Моја отаџбина” и „Моји очеви“, а Снежана Максимовић је рецитовала пјесме Десанке Максимовић: „Патриотски разговор са Србима”, „Србија је велика тајна” и „Крвава бајка”, а овај први блок завршен је пјесмом Алеске Шантића „И опет ми душа све о теби сања” коју је отпјевала Сара Митровић, сопран, уз музичку пратњу Марка Чушина на хармоници.

Други блок је почео рецитацијом пјесме Алексе Шантића „Срце“ коју је рецитовао Душан Јовановић, а у истом блоку рецитовао је и пјесме Алексе Шантића: „Неретва“, Воденица”, „Наш стари доме”, док је Снежана Максимовић говорила пјесме Десанке Максимовић: „Потребно ми је”, „Грачанице” и „Богојављење”, да би и други блок био завршен музичким извођењем пјесме Алексе Шантића „Ко т’ покида са грла ђердане” коју је врхунски извела Сара Митровић уз пратњу Марка Чушина.

У трећем блоку публика је чула пјесме Алексе Шантића: „Јесен”, „Бадње вече”, „Остајте овдје” и „Хљеб”, које је говорио Душан Јовановић, а Снежана Максимовић је казивала пјесме Десанке Максимовић: „Балканац”, „Тражим помиловање” и „Немам више времена”, да би на крају овог блока Сара Митровић уз музичку пратњу Марка Чушина отпјевала пјесму Десанке Максимовић „Предосећање”.

Четврти блок је почео рецитацијом пјесме Алексе Шантића „О класје моје” по којој је назван и сам рецитал, а у наставку овог блока Душан Јовановић је рецитовао пјесме Алексе Шантића: „Вече на шкољу”, „Мој живот” и „Емина”, док је Снежана Максимовић рецитовала пјесме Десанке Максимовић: „Опомена”, „На бури” и „Девојачка молба”, а пјесму Десанке Максимовић „Срећа” отпјевала је Сара Митровић уз пратњу Марка Чушина.

Пети, посљедњи блок рецитала био је испуњен љубавном поезијом Алексе Шантића и Десанке Максимовић. Душан Јовановић је говорио пјесме Алексе Шантића: „Не вјеруј”, „Пахуље”, „Ако хоћеш” и „Прољеће”, а Снежана Максимовић је рецитовала пјесме Десанке Максимовић: „Наша тајна”, „Душу ми поклони” и „Стрепња”, да би програм рецитала завршили Сара Митровић и Марко Чушин изводећи пјесму Десанке Максимовић „Месечина”.

На крају овог лијепог и занимљивог догађаја Драгиша Лазовић се захвалио учесницима у програму и подијелио им захвалнице, а публици се захвалио на посјети и подршци извођачима током рецитала.

Овај пројекат финансијски је подржан од стране Јавног фонда Републике Словеније за културне дјелатности и Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.

Текст: Душан Јовановић, фото: Драгиша Лазовић

Модератор промоције био је Душан Јовановић који је у свом обраћању публици нагласио да је ово прилика да сви заједно промовишемо нову збирку пјесама која у самом свом називу носи велики симбол „Источни прозор”. О самој збирци говорио је касније, прво је најавио Браниславу Сару Митровић, која је уз музичку пратњу Марка Чушина на хармоници, отпјевала пјесму „Маријо славна“, а навео је неколико битних података о извођачима ове пјесме.

Након тога Душан Јовановић је, у наставку програма, истакао: „Маринко Јагодић Маки има до сада објављених седам књига. У вријеме када смо се упознали доносио је понеку пјесму на увид, помало стидљиво, јер, како ми се чини, лакше му је било написати пјесму, него некоме показати, можда из разлога што још није имао објављених пјесама. Код књижевности многим књижевницима стајале су на путу препреке у настојању да објаве своје пјесме, тако је било и код Макија. Тешко је било наћи издавача а још теже финансије, а у свему томе било је и много неразумијевања за писану ријеч. На срећу, Маки је успио премостити те препреке и ево дошао је до седме своје књиге, а вјерујемо да ће бити и осма, девета… Својим писањем, не само пјесама и прича у Новинама српским „Мостови”, него и објављивањем чланака о српском језику и књижевности, Маки је дао велики допринос културном стваралаштву и очувању националног идентитета Срба у Словенији. Наравно, његов допринос није само у томе што је писао за „Мостове”, него и у његовом учествовању и наступима на књижевним сусретима по друштвима, гостовању и наступу у Републици Српској, као и у Србији, односно Каћу код Новог Сада. У Макијевом писању присутна је разноликост, како у поезији, тако и у прози. Његова два романа, „Прича железног точка” и „Пољубац неба”, разликују се по својој тематици, „Прича железног точка” је више аутобиографско-документарни роман, док је „Пољубац неба“ проткан сасвим другом тематиком у којој главну ријеч води „љубав”, она људска љубав која је потребна свакоме од нас. Његове пјесничке збирке су испреплетане како тематиком, тако и начином изражавања, мада је у скоро свим присутан Макијев начин писања, њему својствен, без копирања, он тежи једноставности и његов језик писања је разумљив сваком читаоцу, без обзира на то о чему поједина пјесма говори. Поред тога што је своје пјесме објавио у самосталним збиркама, Макијеве пјесме нашле су свој простор у двадесетак заједничких збирки, а постоје двије врсте таквих збирака, једне су које издају друштва и ту се не можемо играти колико хоћемо, него онолико колико има средстава, а друге су збирке које изађу објавом конкурса, гдје постоји селекција. Маки има десетак таквих књига – углавном гдје год је слао радове, били су изабрани. Договорили смо се да литерарни дио подијелимо у два дијела. У првом ће Маки представити своје досадашње дјело (пошто вјероватно има оних који се нису сусретали са његовим ранијим издањима и ово је прилика да се упознају, а за оне који већ знају, да се подсјете. У другом  дијелу ће бити реч о новој књизи”.

Маринко Јагодић Маки прочитао је по једну пјесму из сваке своје досадашње збирке а споменуо је и своја два романа.

У свом другом наступу Бранислав Сара Митровић, уз пратњу Марка Чушина, отпјевала је пјесму „Црвен цвете”.

Треба напоменути да је збирку пјесама „Источни прозор” аутор финансирао у потпуности властитим средствима, а сви који су жељели да купе ову збирку, за себе или своје пријатеље, могли су је купити по симболичној цијени, као и остале књиге. Куповином књиге помаже се не само аутору, него се даје подршка култури Срба у Словенији, а уједно се учи нашу омладина језику и писму народа коме припадају.

Када узмемо књигу у руке прво нам падне у очи њен облик и њен изглед, многима је то веома важно, јер их онда лакше привуче и унутрашњост књиге. Слику која је на корицама урадио је Душан Кондић, сликар из Новог Сада и која се уклапа како у назив збирке тако и у њен садржај. У тематику збирке уклапају се и цитати познатих Срба који су представљени на првим страницама књиге.

Треба напоменути да је за писање духовне и родољубиве поезије потребно познавање религије којој писац припада, духовности свога народа о коме пише, као и историјских догађаја, барем оних најважнијих. Маки је већ кроз своје раније збирке показао да добро овлада подручја која су наведена и то је једним дијелом проузроковало да су створене пјесме које одишу и духовношћу и родољубљем и то на начин како то пјесник сам доживљава али и на начин да и они који читају доживе све то можда још убједљивије, а то се постиже честим читањем ако не свих, онда барем појединих стихова.

Чeста тема у Макијевим пјесмама, и не само његовим, него скоро код свих који пишу изван свог мјеста рођења, је завичај. Тако је и код Макија, завичај је нешто неодвојиво од њега, па то важи и за све нас, било гдје да нам је завичај и без обзира колико дуго не живимо у свом завичају. А све је то плетено једном нити коју је тешко објаснити једном странцу а још теже како се та нит протеже кроз духовност, историју, завичај, данашње вријеме, како та нит постаје и неодвојиви дио нас самих, како нас вуче ка новим сазнањима и спознајама.

У рецензији Михајло Орловић између осталога каже: „Јагодићев рукопис не почива само на контурама свакодневног доживљаја и биљежења фрагмената, већ и на визуелним опсервацијама аутора. Иновације на плану форме уочавају се у овој збирци на нивоу стиха, посебно његове визуелне представе, као и у организацији исказа, неизмјеничног приближавања и удаљавања од стандардне реченичке конструкције. Садржај и форма се не искључују, већ упућују једно на друго. Они се једно у друго преливају као што се тијело прелива у душу, а простор у вријеме.”

Своје виђење написао је за збирку и др Васо Предојевић, који је такође био на промоцији и који се обратио присутнима а из његове рецензије издвајамо: „Аутор снажно и надахнуто, већ на почетку збирке „Источни прозор”, пјесмама „Хришћанска реч” ,“Отаџбини”, „Бели анђео”, као и у пјесмама о српским светитељима, дубоко заорава бразду родољубља, домољубља и христољубља, да би нас читаоце и поштоваоце његове поезије на крају збирке подсјетио на „Мирис бразде”, односно своје пјесничко надахнуће из тако именоване збирке пјесама. Свакако то значи, да пред собом имамо збирку пјесама већ формираног аутора, већ освједоченог поете!”

Присутнима су се обратили и честитали аутору на новој збирци Крстан Шућур, предсједник СКД „Петар Кочић” Крањ као и Остоја Шобот, члан истог друштва, као и Радослав Милановић из КПСХД „Вук Караџић“ Радовљица.

Маринко Јагодић Маки прочитао је шест пјесама из збирке „Источни прозор“, и тако упознао публику са дијелом пјесама који се налазе у збирци.

На крају програма Сара и Марко су извели пјесму „Жубор вода жуборила”, а послије тога слиједила је Макијева завршна пјесма „Остатак од погаче”.

Публика је била веома задовољна, како представљањем збирке и пјесама које је аутор прочитао, тако и изванредним наступом Браниславе Саре Митровић, која је својим гласом и интерпретацијом одушевила присутне, а у многоме јој је помогао и Марко Чушин својим веома квалитетним и лијепим свирањем на хармоници.

Дружење је настављено уз „чашицу разговора“.

Текст: Душан Јовановић