У оближњем комшилуку је нека  јако млада дјевојка » упознала«  веома  духовитог мушкарца. Толико је био искрен и продуховљен у њиховим »chat« разговорима да једноставно није могла вјеровати да је само годину дана старији од ње саме.  А тек кад је добила његове фотографије је било потпуно нереално да такав јунак постоји у њеној непосредној животној средини. Данима је жудила и чекала сваку новопристиглу електронску поруку или фотографију. Наравно, не треба ни подсјећати да је тако потпуно очарана, детаљно описала своју породицу, навике, како проводи вријеме, којим путем се креће, колико и када вријеме проводи у самоћи на неким путевима до школе, до рекреације или музичких вјежби . . . једноставно је допустила том странцу да буде дио њеног приватног живота. Није могла да више издржи, морала је да га види. Невјероватно, али пошто се ова потпуно идентична ситуација догодила још једној дјевојци, мораћу вам испричати заправо двије приче.

Обе дјевојке су горјеле у жељи да виде своју »интернетну« љубав. Ова прва се јако брзо договорила за вријеме и неко усамљено мјесто састанка. Отишла је не рекавши никоме куда иде, скривајући своју тајну. Стигла је на вријеме на мјесто које је тај саговорник изабрао. То је све што знамо… Никад се није вратила са договореног сусрета.

Ова друга, исто тако млада и неискусна дјевојка се такође договорила за тајни састанак. Међутим, као јако игрива, искрена према својој мајци, отишла је да покуша објаснити мајци своју велику љубав – мајка је мајка, ваљда ће схватити. Њена мајка је веома брзо уочила упасност, али је схватила да ће се дјевочурак ипак састати са сумњивим лицем без обзира на подани савјет.  Предложила је компромис: на првом састанку ће бити присутна са кћерком, бар у непосредној близини – ако већ не са њом раме уз раме. Дјевојка је прихватила јер није хтјела да пропусти прилику за сусрет који жудно ишчекује. Отишле су на састанак, међутим вођена мајчиним савјетима се дјевојка успјела договорити за једну људима више посјећену локацију, а наравно није споменула да ће је допратити мајка. Отишле су и стигле правовремено.

Појавило се описано возило, само лични опис није личио на фотографије које је дјевојка добила. Спазивши да је дјевојчица у друштву мајке те да у оклици вршљају пролазници је »дјевојачка симпатија« муњевито побјегла. Мајка је наравно фотографисала возило и возача. Полиција је накнадно утврдила да се ради о убици оне претходне дјевојке . . .

Записано по мотивима кампање „Безбедност интернета“  националног медија РТС

Најбаналније правописне (ортографске) грешке, мада изузетно видљиве, постају правило, а не изузетак у новинарству у Босни и Херцеговини.

Некада се због новинарских чланака губила глава. Наравно, ову декапитацију не морамо схватити буквално – важно је спознати да је циљ правог новинарског дјеловања увијек била конкретна и нова информација. Бескомпромисно, јасно, неувијено и беспоштедно писање као својеврсни цредо те професије данас, пак, доживљава своју капитулацију. Тражена информација и више није тако свјежа нити кохерентна; њена је цјеловитост расцјепкана и изгубљена у фразама, семантици без покрића састављеној од често нејасних, магловитих реченица, рециклираних мисли и почесто симулираних емоција. Новинарство, као и свака професија, поштује кодекс и формативни калуп који диктира начин обликовања грађе. Методично скупљене информације ваља обрадити, контекстуализирати и учинити их видљивим читалачком оку. Међутим, колико је тај формативни калуп постао начин продавања испуњеног, а опет празног папира?

Све су то питања која море новинарство као такво, нарочито у времену дигитализације гдје сваки наслов вриједи више од текста самог. Босанскохерцеговачко новинарство представља далеки ехо тих појава те самим тиме и није изузетак. Година је 2016. и улогу информисања бх. јавности, са мањим или већим измјенама, посљедњих деценија имају исте новинарске куће: Ослобођење и Дневни аваз као штампани медији са својим порталским иначицама, док информативни портал Клиx предњачи у домену wеб информирања које је у Босни и Херцеговини, као и у свијету, загосподарило принципом пружања брзопробављиве, једноставне и кључне информације. Док Клиx држи врх wеб хијерархије, остали портали попут радиосарајево.ба, депо.ба, бука.ба, независне.цом, соурце.ба, бљесак.инфо и други узимају мањи дио колача (сви су побројани портали унутар првих двадесет најчитанијих бх. неwс портала). На који начин језик функционира унутар тих доминантних медијских форми и како се формулирају информативни искази, показују и чести примјери грешака које доминирају и на које, као читаоци, постајемо имуни у властитој склоности ка брзом „пробављању“ написаног.

У актуализацији језичког питања у новинарским формама информативних портала, често је присутан помирујући став да је управо брзина олакшавајући фактор који опрашта грешке, те новинарима, наводно, треба прогледати кроз прсте. Борба за кликове је беспоштедна а смјена информација је константна. Самим тим, најбаналније правописне (ортографске) грешке, мада изузетно видљиве, постају правило, а не изузетак. Занемарује се чињеница да, мада је информативни портал својеврсна интерактивна платформа која не трпи статичну информацију, ипак допушта могућност измјене и исправке што, рецимо, није ствар штампаног медија. Тако се јављају грешке у писању ијекавских облика, али и врло честе мањкавости у поштивању правила великог и малог слова, употребе интерпункцијских знакова и типфелера који су најчешћи проблем просјечног бх. новинара:

• Хтјели смо наставити са сјајним момцима, не само да забављамо бх публику (Дневни аваз)
• Претучени бањалучанин задржан на УКЦ Бањалука, починиоци и даље непознати (Независне новине)
• Месо сумњивог квалитета није увезано у БиХ, потвдили су то у Уреду за ветеринарство БиХ. (Портал Н1)

У првом примјеру, синтагма сјајни момци означава представу, али недостатак знакова навода и великог слова у називу представе у потпуности мијењају контекст реченог те су тако протагонисти, изгледа, жељели наставити даље са групом сјајних момака, а не са истоименом представом. Даље, иако је из контекста јасно да је ријеч о босанскохерцеговачкој представи, конструкција бх је без тачке на крају само половично и траљаво написана скраћеница. О бањалучанима све најбоље – али је тачна верзија ипак Бањалучанин, по правилу писања чланова народа и назива становника изведених од имена градова у конкретном случају. Можда је ријеч о једном од најједноставнијих правописних правила које би по аутоматизму требало бити лако пратити. На крају, само једно слово може промијенити само значење изјаве, те тако месо сумњивог квалитета није увезано (као што радни стаж не мора бити увезан), а увоз меса је тема неког другог текста.

Недосљедност у писању бројева је такођер присутна, често због простора намијењеног за текст или наслов, па тако постоје примјери попут 30-так (тачно би било тридесетак):

• Комедија године „Сјајни момци“ одиграна 30-ак пута…

Док штампане новине итекако морају повести рачуна о насловној страници и насловима који ће преплавити трафике и привлачити пажњу конзумента, портали имају нешто лакшу задаћу: кључна ријеч често обавља сав посао и постаје каналом који комуницира емоцију/расположење, преноси став (или његов мањак) те одређује доминантан тон текста. Парадоксално, највеће се погрешке јављају управо у формулисању наслова који често врве типфелерима, мијенајући тако цјелокупну информацију и аутоматски смањујући озбиљност пренесеног.

• О уторак о захтјеву за хитни поступак за Закон о лијековима (Дневни аваз)
• Највећи број регрута ИД са Балкана потиче из Зенице и Сарајева (Независне новине)

У другом је примјеру грешка нешто озбиљнија али једнако честа: ради се о неразликовању глагола различитих значења (изведенице од тећи и таћи, односно такнути). Стога споменути регрути не могу потицати из Зенице или из Сарајева – потјецати је исправан облик који означава нечије поријекло. Свакако, новинаре треба потицати да воде рачуна о правописним и граматичким правилима.

Употреба интерпункцијских знакова је врло проблематична јер један зарез на погрешном мјесту ријеч, синтагму или цјелокупну клаузу акцентира на потпуно другачији начин, мијењајући јој значење до непрепознатљивости:

• Џебић није почетник у овом послу, који не трпи погрешку. (Дневни аваз)
• Предложеном измјеном прописују се састав, мандат, начин одлучивање (Дневни аваз)

Зарез иза ријечи послу би могао бити мањкавост аутора текста или неспретно конструисана мисао, али мисли, као и Џебићев посао (да се послужимо аналогијом) не трпе погрешку. Мањак зареза у другом примјеру даје могућност двоструке интерпретације: да ли је ријеч о начину одлучивања или начину и одлучивању?

Морфолошке грешке су теже уочљиве од колосалних пропуста у писању наслова, напримјер, али су подједнако присутне и често се односе на пропусте у слагању лица, као што је видљиво у наредном примјеру гдје је, без обзира на наведени субјекат (именица мушког рода у множини), употребљен безлични облик требало тамо гдје би исправно било ставити требали, односно само пратити природну логику реченице:

Делегати би у другом читању требало да размотре… (Дневни аваз)

Међутим, највећу пажњу убједљиво заслужују лексичке грешке и семантички пропусти. Понекад је ријеч о сухопарним преправкама ПР саопштења која долазе из различитих институција поводом одржаних састанака, договора или сусрета, гдје је сврха и циљ саопштења оформити разлог и оправданост одређеног догађаја или дешавања, па чак и када (у највећем броју случајева) сама форма лоше прикрива недостатак садржине. Често се прибјегава стандардизираним фразеолошким рјешењима којима новинарски текстови обилују, а како би се наоко појачала семантичка упечатљивост реченог.

Међутим, фреквентна употреба таквих фразема временом их је учинила плошним и неупотребљивим у смислу траженог ауторског језичког израза, штавише; управо су они израз неинвентивности и својеврсне лијености у адекватном формирању исказа. Најчешћи случај су окамењене метафоре, односно метафоре које губе експресивност свог значења. Мада је та форма најдоминантнија у спортском новинарству (средити одбрану, играти на нулу, најстрожа казна, непрецизан ударац), учестала је фразеолошка клишеизираност и у осталим видовима новинарског писања, нарочито у најавама догађаја и каснијим репортерским извјештајима. Најчешће се у суперлативној форми говори о музичким догађајима чији су описи појачани придјевима попут невиђен, незабораван, врхунски, незапамћен. Клишеизираним фразама најподложнији је сегмент црне хронике који форматираним обрасцем третира готово сваку вијест, а само се измјењују актери и исход догађаја:

• Концерт за памћење: Дино Мерлин одушевио Тузлаке на препуном Тушњу (тузлански.ба)
• Марија Шерифовић најавила музички спектакл у Зеници! (Дневни аваз)
• Бијело дугме у Тузли припрема досад невиђен спектакл (Клиx)
• Натпис на његовом штанду врло брзо је обишао друштвене мреже и ушао у срца свих људи који су га прочитали. (радиосарајево.ба)
• Тужилац је наредио да се предузму све потребне истражне радње на разоткривању починалаца и расвјетљавању свих околности овог догађаја. (Независне новине)
• На састанку се разговарало о досадашњој сарадњи и дијалогу ресорног министарства и представника овог синдиката при чему је изражена потреба да се сарадња и дијалог наставе. (Дневни аваз)

Друга врста лексичких омашки јесу, једноставно речено, лоше скројене конструкције и синтагме (врло често у самим насловима) које читаоца упућују на потпуно супротно значење или се помнијим читањем текста утврђује да је веза са насловом минимална или чак погрешна:

• Мостови пријатељства донирају дјецу у повратничким насељима у Босанском Новом (радиосарајево.ба)
• Полиција ухапсила Бањалучанку склону давању сексуалних услуга!? (Дневни аваз)
• За разлику од стереотипа, већина родитеља у Њемачкој није строга. (радиосарајево.ба)
• Лијепо вријеме обнавља дрвореде (Независне новине)
• Микановић је поручио да ће овај дводневни научни скуп и наредне године, када објаве зборник радова, узроковати нове изазове. (Независне новине)

Да организација „Мостови пријатељства“ може вршити донације за дјецу у повратничким насељима – то је савршено јасно. Међутим, у неспретно конструисаном наслову порука је да дјеца нису крајњи циљ донације, већ да су они донација сама. Хуманитарне организације донирају новац, школске потрепштине, намјештај и слично (материјалне ствари), чиме таква објекатска синтагма сасвим јасно означава предмет донације. Написано овако, међутим, не указује на неспретност израза већ неразмишљање у пријеносу поруке. У другом примјеру је ријеч о непостојећем квалификативу: склоност давању сексуалних услуга. Аутор текста је желио рећи да је ухапшена и прије привођена због проституције што би се у широј контекстуализацији (али изнимно проблематично!) могло назвати склоношћу. Тако гомилање сувишних ријечи када је адекватан израз сасвим приступачан, уствари доприноси растварању мисли. Опет, њемачки родитељи нису строги као што је стереотипно приказано. Међутим, као опозитивна ставка родитељима у овој реченици се уводе стереотипи, што у наведеном исказу значи да су стереотипи строги, а родитељи нису.

Као и у примјеру склоности давања сексуалних услуга, и, напримјер, бављење књижевним радом демонстрира гомилање сувишних ријечи, односно плеоназам који је врло честа појава у настојању да се квантитативношћу надомјести експресивност или квалитет реченог (Повријеђени човјек је одмах одведен у болницу са повредама ноге, Радиосарајево). Употребна моћ глагола бавити (се нечим) можда је адекватнија за одређене врсте физичких активности, док у спрези са менталним звучи сувише бирократски и сухопарно. Жеља да се освјежи новинарски израз почесто води у потпуно значењску конфузију. Мада одређене временске прилике могу погодовати обнављању градског зеленила, у наведеном је примјеру казано да лијепо вријеме као такво врши физичку активност обнављања дрвореда, као да је ријеч о називу неке организације или удруге која се тим активностима бави. Неспретност синтагме узроковати изазове је појачана чињеницом да је одређени научни скуп тај који ће узроковати изазове. С(п)ретније би било рећи да ће изазови бити постављени, а не узроковани.

Писменост као ствар прошлости

Док босанскохерцеговачко новинарство почесто грца у фразама које занат значе, можда би се могло дискутовати о оправданости неких грешака попут инверзије у ријечи (типфелера) које се често поткраду и лекторском оку и након неколико читања. Међутим, изнимно је проблематично уљуљкивати се у форматиране језичке обрасце на какве смо навикли код извјештавања са политичких скупова, састанака, засједања владе и других нешто формалнијих облика новинарског писања. То пак не значи да се аутори могу скривати иза нејасних фраза, неконкретних информација и финално пристајати на логику ПР саопштења. Коначно, да завршимо једном стандардизираном журналистичком плуралном ми-фразом: Морамо се запитати колико често занемарујемо да елементарна писменост и баратање језичким апаратом уствари чини доброг новинара?