Ми на Азурној обали…

Викенд од 17. до 20. маја био је намењен фолклорним догађајима од којих се највећи одржао у лепом Београду. Повод је била 26. Европска смотра српског фолклора дијаспоре и Срба у региону. Као неко ко редовно присуствује таквом догађају, овај пут мом недоласку пресудио је позив за Фестивал фолклора на Азурној обали. Помало сам се двоумила, да ли ће моја група ветерана прихватити тај позив, но реакција је била и више него радосна.

Уз заједнички договор одлучили смо се да и ми будемо једни од учесника тог Фестивала. У незнању како то све изгледа, припремили смо програм најбоље што можемо и у четвртак 15. маја 2024. рано ујутру кренули на пут. Цео пут нас је пратила јака киша, али нам ништа није сметало. Неуморни и дивни људи одмах започеше песму и уз песму смо се дружили све до нашег првог одредишта, божанственог Санрема. Призвали смо и сунце и лагано стигли у наш хотел Svizzera.

Прелепи погледи на ширно море остављали су нас без речи. Неко са прелепом терасом а неко чак и без терасе, помало уморни од пута, али ипак пресрећни где се налазимо, свако се определио за различите активности. Неки су се упознали са градом, неки су испробали топлину мора, а неки су ипак одмарали од подалеког пута. Распитала сам се на рецепцији шта вреди видети и сутрадан смо сви весело сели на градски аутобус и провозали се улицама лепог Санрема. Уз предивну обалу, и шетњу мимо величанствених грађевина и луксузних хотела, стигосмо и до оне најлепше, до руске православне цркве која је већ из далека сијала у свом сјају. Нажалост, тај дан је била затворена па смо се њеној лепоти дивили само извана. У порти цркве стоји прелеп споменик краљици Eлени, кћерки црногорског краља Николе. 

Шетајући даље мимо највећег казина, скупоцених аутомобила, шарених, лепих улица, кроз огромни дрворед палми стигосмо назад на станицу и кренусмо „кући”. Време је било да се спремимо за концерт. Вредне фолклорашице и фолклораши нашег ансамбла уз тимски рад брзо су се спремили и кренули смо ка хотелу где су нас чекале две дивне даме, организатори фестивала, Данијела и Милијана. Следило је фотографисање сваког ансамбла и дефиле кроз прелепе, богате улице Санрема. Одјекује песма Литваније, Бугарске, Турске, Шпаније, али је најлепша она наша „Лепе ли су нано Гружанке девојке”!

Ходамо и поносно певамо, а у грлу нека кнедла са питањем „да ли је могуће да смо и ми ту?!” После дефилеа смо стигли у театар, у ком се одржавао програм. Гледајући споља нисмо могли ни замислити шта нас чека унутра. Сместили смо се на балкон где су били сви учесници а ја гледам, окрећем се око себе и питам се у себи „да ли ми заиста овде играмо?!”

Отмен водитељ започе са културним програмом, подржавамо друге ансамбле и време дође и за нашу групу. Сигурним кораком прво је на сцену изашла женска певачка група са песмом „Паде киша и помало снега”, а затим се многобројној публици представила и фолклорна група са сплетом игара „Недељом ми долазио Миле”, играма и песмама ужичког краја. Мислећи како ће трема учинити своје, сви смо били толико опуштени и заиста се речима не може описати шта значи и какав је осећај играти на таквој сцени. Ја, која сам фолклораш већ тридесет година никад нисам стала на такву сцену и заиста сам била препоносна што сам ту. Богат аплауз колега из других земаља и домаће публике учинио је да се заиста осећамо поносно. Сузе у очима, срећа, радост и неверица да је наша фолклорна група била део једне тако предивне приче. 

За свој наступ добили смо и сјајну плакету која ће бити једна дивна успомена на све што смо доживели. 

Пошто смо успешно завршили оно због чега смо заправо и дошли, слободно време сутрадан одвело нас је у Француску, на краљицу Азура, у Ницу. Ту нас је дочекала дивна Боба која је била већину времена са нама и представила нам сва битнија места у Ници. Оно што смо одмах приметили је предивни залив Анђела који одузима дах од плаветнила и преливања плавих боја. Како би поглед на обалу био што лепши, степеницама смо се испели на највиши врх и тек ту доживели сву лепоту и магију залива. Забележили смо предивне фотографије и кренули још малко више ка предивном водопаду Colline du Chateau. Направљен је вештачки, али је заиста једна сама лепота. Ту смо се мало и освежили и лагано кренули ка тргу Massena где смо се и поздравили са нашим водичем. Слободно време искористили смо за куповину, обилазак дивних паркова и вртова, прелепе цветне пијаце, препуне лала, мимоза, камелија и сл. а магнетићи су свакако посебна драж. 

Враћајући се са шеширићима и капицама са обележјем Нице, свако је себи купио неки сувенир и кренули смо даље. Нажалост нисмо успели да видимо велику Руску катедралу, али то остављамо за следећи пут. Уз пријатан пут са нашим искусним шофером Ранком стигосмо и до шареног обалног градића Ментон па даље кроз луксузни Монако у вечерњим сатима, уморни, али срећни вратили смо се у хотел. Када би хтела све да опишем сигурно би ми требало много више страница овог часописа. 

Недеља, што се каже „слобода народу” па су многи после свих активности завршили на купању. Време наклоњено нама, свакоме од нас набацило је и лепу морску боју. После вечере, као и на свакој турнеји скупила сам нас све на тераси испред хотела где се је одвијао прави шоу. Позната по томе да водим концертне програме, овај пут сам водила модну ревију. Наше фолклорашице и друге другарице изашле су на писту као да им је то у крви, а стручном жирију, тј. мушком делу ансамбла није био ни мало лак задатак одредити победницу. Како смо и очекивали победница је било више, а ми смо се сви добро забавили и насмејали. Понедељак ујутру био је дан за повратак кући. Време облачно, као да зна да ми одлазимо. Уз Божију помоћ кренусмо својим кућама и негде око двадесет и један сат наш Ранко довезе нас у Крањ. 

Свака турнеја до сада била је прави доживљај за себе, али ову ћемо заиста посебно памтити. Ми, једна не тако бројна група ветерана, ипак је играла у престижном театру у Санрему. Велико хвала дивним организаторима који су заиста били беспрекорни. Хвала Вељку Татићу који се је побринуо да не будемо жедни и гладни. Иако нисмо имали никакву финансијску подршку за сам фестивал, све смо успели фолклораши сами и пресрећни смо због тога! Желим да кажем од срца ХВАЛА свим мојим играчима и певачима који имају жељу да са мном увек доживе нешто ново. 

До следеће дестинације, живели!

Ваша фолклорна група ветерана
СКД „Петар Кочић”
Снежана Максимовић