Рецитал је одржан 18. септембра 2022. у просторима Културног друштва „Брдо” у Крању. На самом почетку рецитала Сара Митровић, сопран, је уз музичку пратњу Марка Чушина на хармоници, извела химне Републике Србије „Боже правде” и Републике Српске „Моја Република”.

Уводни говор и поздрав Снежане Максимовић почео је стиховима Алексе Шантића:

„И свуда гдје је српска душа која,

Тамо је мени отаџбина моја,

Мој дом и моје рођено огњиште”.

Алекса Шантић

У наставку Снежана Максимовић је гово­рила о овом празнику и истакла:

„Петнаестога септембра 1918. године војска непобедивих српских сељака и добровољаца из свих српских крајева кренула је у пробој Солунског фронта. Војвода Живојин Мишић им је заповедио: „У смрт, само не стајте. Са непоколебивом вером и надом, јунаци, на­пред у отаџбину”. Српство је васкрснуло, наша тробојка се завијорила у свим слобод­ним српским земљама.

Поштовани посетиоци, драги гости, пошто­ваоци и чувари српског културног наслеђа, драга браћо и сестре, помаже Бог. Добро вече и добро дошли на рецитал „Прецима у част – потомству у завет”, посвећен 15. септембру, Дану српског јединства, слободе и националне заставе, празник који се 15. септембра празнује у Републици Србији и Републици Српској, као и у свим другим крајевима где живе Срби.

Празник је симболично установљен да се прославља на дан када се обележава Пробој солунског фронта. Празнује се од 2020. годи­не. Идеја о успостављању заједничког праз­ника Србије и Српске у јавност је изнета на­кон састанку руководстава Републике Србије и Републике Српске у августу 2020. године.

Циљ успостављања новог празника јесте пре свега оснаживање јединства између српс­ког народа у Србији и Српској али и јачање култа националне заставе. То је и празник идентитета, у чему се сједињују језик, кул­тура, традиција и вера, као и све друге вред­ности нашег друштва.

Данас славимо тројни празник, а тројство је присутно код Срба од најранијих време­на, неколико хиљада година уназад, слави­мо Дан српског јединства, дан слободе и дан националне заставе. Јединство и слобода су два велика српска идеала, а национална за­става симбол који нас уједињује. А све ово догађа се на дан, годишњицу српског про­боја Солунског фронта, 15. септембар 1918. ово је и прилика да подсетимо бројних ви­тешких идеала и подвига наших јуначких предака, који су те 1918. године постиг­ли нешто равно немогућем. Да се подсе­тимо свих оних великих и важних порука, да схватимо шта је заиста најважније у на­шим животима и шта је то чему морамо да тежимо, зашто да се боримо”.

Затим је представила и поздравила госте, Јанеза Чернета, заменика градоначелника Крања и представнике других српских друшта­ва. Захвалила се КД „Брдо” који су уступи­ли ове просторије како би се могао одржа­ти овај рецитал, а исто тако и Јавном фонду Републике Словеније за културне делатности, који је финансијски подржао овај пројекат.

Представила је и учеснике у програму, а то су били: 
Сара Митровић, сопран, Марко Чушин, хармоника, Давид Радишић, гу­сле, Душан Јовановић, рецитатор и Снежана Максимовић, водитељ програма и рецитатор.

Јанез Черне, заменик градоначелника Крања захвалио се на позиву и пренео поз­драве градоначелника Матјажа Раковца који се због других обавеза није могао одазва­ти позиву, честитао је у име градоначелни­ка и у своје име данашњи празник, 15. сеп­тембар – Дан српског јединства, слободе и националне заставе и истакао: „Лепо је да празнујете такве ствари и кажем да би се и ми Словенци морали, што се тога тиче, много штошта научити, зато вам искрено честитам поводом тог празника”.

Програме рецитала „Прецима у част – Потомцима у завет” подељен је у шест блокова. У првом блоку прво је Снежана Максимовић говорила о Српском јединству и рекла: „Има много тога што нас раздваја, али има много више тога што нас спаја, ује­дињује нас наш српски језик, култура, пис­мо и духовност. Уједињује нас понос кроз нашу славну историју.

Јединство једног народа или друштва не ог­леда се у томе да будемо сви исти, нити то можемо бити, јединство је у различитости али не и у супростављености. За јединство др­жаве потребно је јединство породице, једин­ство народа, јединство у најтежим тренуци­ма. Да будемо прво једно у себи, једно међу собом а онда да градимо јединство са свима.

Српско јединство је кроз векове било не­саломиво управо у најтежим тренуцима, када је постојала опасност од потпуне про­пасти српског народа, и да је народ зајед­но са црквом и државом сачувао то једин­ство чак и под туђинском влашћу. Јединство које неће бити напуштено, јединство које је претеча многих тежњи.

Историја је показала да Срби, онда када су јединствени, могу остварити многе своје циљеве и идеале, могу се одупрети и нај­тежим искушењима, а да нејединство дово­ди до великих недаћа и на ивицу пропасти.

Како нејединство власти и народа може бити опасно, па чак и кобно говоре и речи Светог Кнеза Лазара пред Косовску бит­ку: „Србија се у време цара Душана огле­дала на три мора, а после Душанове смр­ти са три мора на три Мораве. Од три мора остало Поморавље”, а то је било највише због нејединства међу српском властелом.

Историја српска нам је и опомена да мо­рамо бити вазда јединствени, без обзира на своје разлике, своје погледе, идеје, иде­ал српски мора бити један за све и свакога у свим временима, да бисмо не само опс­тали као народ, него да бисмо били и вели­ки народ, без обзира на бројност нашег на­рода и наше територије.

Будимо зато јединствени, прво у себи, затим у својој породици, друштву, цркви и држа­ви, јединствени у сваколиком Српству ма где живели, да ли у матици или расејању”.

Након тога Душан Јовановић је одрецито­вао песму Станислава Винавера „Отаџбини”, а Снежана Максимовић песму Александре Милошевић: „Под златним сунцем Србије” да би потом Душан Јовановић рецитовао стихове Љубомира Ненадовића „Теби само”. У музичком делу Сара Митровић, сопран от­певала је, уз музичку пратњу Марка Чушина на хармоници, песму „Ој, Србијо мати, не­мој туговати”.

У другом блоку Снежана Максимовић је го­ворила о слободи и навела: „Срби су од иско­на, од Лепенског Вира, Старчева, Плочника и Винче били слободан и слободољубив, слободарски народ. Презирали су ропство, не само да буду робови, него и да имају ро­бове. То казује и Сретењски устав у коме се каже: „Сваки роб који ступи на тло Србије постаје слободан”. Иако Срби никад нису имали робове, ипак су то записали у свој Устав, док су многе земље тек деценијама касније укинуле ропство.

Многи кажу да је слобода најскупља реч на свету, то је најважније право које није лако постићи. То је идеал коме тежи не само чо­век него и свако живо биће. Борба за слобо­ду је један непрекидан процес који се од­вија у сваком човеку од рођења па до смрти. Она нам је често омогућена по логици ст­вари, да сваки човек треба да буде слобо­дан и самосталан. Кад смо највише слобод­ни и задовољни увек треба да имамо у себи изграђен осећај да слобода има своја огра­ничења, своје лице и наличје.

Свако конзумирање слободе, условно ре­чено, може да прерасте у своју супротност ако је злоупотребимо.

Леп је осећај живети у сазнању да могу да износим своје мишљење, како у породици тако и у школи. Иако је слобода неопход­на, као и ваздух који удишемо, треба да смо свесни чињенице да је то светиња која се не смије злоупотребити. То може бити мач са две оштрице. Исто тако како се слобо­да може постићи и уживати у њој, тако се може изгубити или ограничити.

Правећи неке грешке дешавало се да из­губимо поверење а самим тим и део своје слободе. То може и позитивно утицати, јер на тера да се боримо за своја права и слобо­ду на позитиван начин.

Слобода нешто најсветије у животу и да треба да је чувамо до самог краја. Једино на тај начин можемо постићи праву сврху слободе, а то је пронаћи слободу у нама са­мима и тако бити слободан у правом смис­лу те речи.

За своју слободу српски народ се борио не само годинама него и вековима, проливе­ни су потоци крви и изгинуло толико наро­да да је то тешко и замислити. Наши преци су добро знали зашто се боре и зашто гину, а гинули су не само за себе и своју слобо­ду, него и за нас.

Зато треба да ценимо њихове жртве и да наставимо ту борбу, јер и данашње време је у многочему зло време, где се покуша­ва отети слобода свим народима и људима на кугли земаљској.

Све нам је то велика опомена да морамо бити веома опрезни, без обзира на слобо­ду коју сада уживамо”.

О слободи је говорио и Душан Јовановић кроз монолог „Слободи”, на текст Петра Кочића, а онда је Снежана Максимовић одрецитовала песму Десанке Максимовић „О пореклу”, а Душан Јовановић рецитовао песму Алексе Шантића: „Моје Српство”.

Трећи блок је такође почео говором Снежане Максимовић, овај пут о националној заста­ви, а речено је следеће:

„Национална или народна застава је била симбол српског народа у тешким периоди­ма његове историје, у свим бунама и рато­вима ношена је и чувана као нешто најсве­тије. У различитим периодима мењала је свој облик и изглед али је увек била сим­бол српства.

Данашња српска тробојница чврсто је ушла у живот Срба као саставни део српске др­жавности, симбол народног јединства, ње­гове привржености отаџбини, спремности да брани националне интересе, и зато ће српска национална застава заувек остати свети симбол за све генерације Срба, да ће их инспирисати на подвиг, радна дос­тигнућа, освајање нових висина у науци, култури и спорту и изазивати осећај поно­са на своју отаџбину.

Иако је у Краљевини Србији, Краљевини Југославији, СФР Југославији, па и СР Југославији својевремено култ заставе био на изузетно високом нивоу, а застава била изузетно поштована, почетком 21. века у Србији тај култ готово да је нестао, а по­штовање заставе и државних симбола више није на завидном нивоу, те се скоро свуда могу видети заставе у облику и размери који нису прописани законом. Зато је по­требно да поштујемо како државну тако и народну заставу, да их у датим приликама истакнемо онако како треба и како је про­писано, а не да се понашамо као да је то обична крпа.

Како се чувала застава најбоље приказује пример из Првог светског рата са српским пуковским заставама, од њих 51 неприја­тељу није пала у руке ни једна, и те заста­ве и дан данас се чувају у Војном музеју, јер, како рече Војвода Степа Степановић: „Застава је највећа светиња војничка”.

Наставило се са рецитацијама, прво је Душан Јовановић рецитовао песму Душана Костића: „У тој тами”, а затим Снежана Максимовић стихове Бранка Миљковића „Одбрана земље”. Овај блок завршен је му­зичким делом у којем је Сара Митровић, уз музичку пратњу Марка Чушина, на својевр­стан начин отпевала песму „Расти, расти мој зелени боре”.

Песмом Војислава Илића „Домовина”, коју је казивао Душан Јовановић, почео је четвр­ти блок, а наставила Снежана Максимовић стиховима Мире Алечковић и песмом „То иду векови”. Снежана Максимовић је најављујући наредну тачку овог програма рекла неколико речи о гуслама, старом и веома значајном српском инструмента, а затим најавила Давида Радишића, младог гуслара из Удружења гуслара Словеније, који је извео песму „Српска Спарта”.

У петом блоку прво је Душан Јовановић одрецитовао песму Душана Васиљева „Човек пева после рата”, а онда и Снежана Максимовић песму Јована Јовановића Змаја: „То знају они”, да би потом Сара Митровић, уз пратњу Марка Чушина, отпе­вала веома лепу и дирљиву песму „Млади капетане”.

У задњем, шестом блоку, Душан Јовановић је рецитовао песму Јована Дучића: „Ave Serbia”, Снежана Максимовић песму Бране Црнчевића „Соколови”, а рецитаторски део завршио је Душан Јовановић стихо­вима Алексе Шантића „Моја отаџбина”. И овај блок завршен је певањем, а публика је још једном могла да чује диван глас Саре Митровић и лепо свирање Марка Чушина и песму „Ој, Српкињо”.

Снежана Максимовић је позвала Златомира Бодирожу, председника Савеза српских друштава Словеније, ад се обрати учесни­цима, гостима и посетиоцима. У свом об­раћању Златомир Бодирожа захвалио се учесницима на предивном и маестралном програму, онако како и заслужује овај праз­ник, истакавши: „Овај чува сјећање на дје­ла наших предака. Ми смо спона између наших предака и потомака и зато морамо да то одржимо. Не би ваљало да прекине­мо ову традицију”.

Овај леп и занимљив догађај Снежана Максимовић је одјавила следећим речима:

„Нека буде јединство у нашим срцима, у нама самима, у нашим породица, једин­ство са најближима, јединство у нашој црк­ви православној, у нашем народу српском, у нашим земљама српским и сваколиком Српству широм света.

Нека буде слобода у нашим мислима, осећањима, жељама, надама, слобода сву­да где крочи људска нога, слобода за све и свакога на целом земном шару, слобода свим људима и народима.

Нека завијоре заставе слободе широм све­та, нека се српска тробојница вијори, тај симбол нашег јединства и слободе, нашег идентитета и свега онога што нас чини је­динственим и слободним, нека нас све то подсећа на наше претке којима смо у част приредили овај рецитал.“

Хвала вам на посети и свако добро!