Сваке године почевши од 2011-те, се у другој половини августа одржава  Церски марш од Шапца до Текериша, путевима наших предака који су бранећи слободу од најезде Аустроугарске војске, оставили своје животе на бранику отаџбине.  То је била једна од најсветлијих победа у Великом рату и прва савезничка победа у четворогодишњој епопеји. Одјекнула је у целом свету, а посебно међу јужним Словенима. Нећу се задржавати на историјским чињеницама које смо учили у школи и које су опште познате.

Моја жеља је, да догађаји из наше историје, које су крвљу писали наши преци, не оду у заборав. Чим сам сазнао да ентузијасти из Шапца већ девети пут организују Церски марш, одлучио сам да им се придружим. Дужност и част је сваком слободољубивом човеку, да се поклони српским војницима, који иако измучени од балканских ратова нису устукнули пред надмноћнијим, модерно наоружаним непријатељем. То је дуг и према мом деди, солунцу, који је преживео албанске голготе и делио судбину мањег дела војника која се успела вратит опустошеним домовима. Многа огњишта су била угашена, а у осталим је ватра једва тињала. Да се то не заборави, нас приближно 2500 смо кренули путем дугим 37 км, стопама наших предака. Ове године ходочашће је посвећено краљу Петру Првом Карађорђевићу, под слоганом »Хвала деди на победи«. Ми можда немамо храброст и одважност наших предака, можда се у нашим временима битке бију на други начин, али можемо да им се поклонимо и да их не заборавимо.

Youtube.com

Кренули смо из Шапца у раним јутарњим часовима испред цркве Петра и Павла где је одан помен палим борцима Церске битке. Изненадило ме, да је велика већина учесника (по слободној процјени око четири петине), била младих људи старости од десет до тридесет година. То значи да смо понекад неоправдано критични до младих генерација. Дан је био врућ, већином око 35 степени Целзијусових у хладу, а  нигде хлада ни шуме, све асфалт врућ августовски. То нас неће поколебати у нашој намери. Кад су могли наши дедови и прадедови у војничком оделу, са оружјем.. На челу наше колоне заставоноше, међу њима и Драган Митровић носи барјак у војном оделу из првог светског рата. Ником не дозвољава да га одмени, да носи барјак. Тако сваке године, на свој начин одаје пошту бесмртним јунацима. Ми смо брисали зној, а они су знојем и крвљу трасирали путеве којима ми сада корачамо. Циљ је спомен костурница на Текеришу. Организатор се побринуо да нам олакша пут, пратили су нас: камион са водом, полиција је регулисала саобраћај, комби возила су скраћивала пут изнемоглим и оним које су савладали жуљеви и врућ асфалт, возило прве помоћи је будно пратило ситуацију… На Текериш смо стигли око 16 сати. Пред спомен костурницом  на којој пише »Ваша дела су бесмртна«, је одржан парастос, а ми смо се поклонили нашим прецима, коју су ту пре 104 године писали историју. Враћали смо се кућама пуни непоновљивих утисака. Свака стопа је била вредна пута. Учесници, уморни али срећни и задовољни. Њихова препанула и озарена лица су говорила »доћи ћемо опет«.

Припремио: Драган Ђерић