СРПСКА ТУЖБАЛИЦА

СРПСКА ТУЖБАЛИЦА

У оном граду, у оном селу,

под оном кулом, пред оном црквом,

на оном гробљу, крај оне воде,

сред оног луга, под оним висом,

срце је моје закопано.

Гдје год да има пусте земље,

гдје год да расте кукуријек,

гдје год да зјапи дом уклети

из ког џигља једра зова

и крије стопе у пепелу,

моја је кућа згариште,

моја је башта, с мојом сјенком,

ја сам ту била кад и живот,

Све што имадох више немам.

Моје је небо потамњело,

моје је сунце поцрњело,

само језик пред смрт трза

и грца ово што сви чују –

а не вјерују ни у ропцу

језику од ког настадоше

кад га из мене ишчупаше.

ЗОРАН КОСТИЋ