Сунце с неба а из гнезда птићи

Гледали су у сред Санског Моста

Како висе браћа Видовићи

Тога лета на обали Сане

Плакало је и лишће на врби

Када су се грлили у води

Мртве рибе и стрељани Срби

Крвав данак крвави сокаци

Крвав поток крвав облак бели

Крвав барјак на крвавом пољу

Пун јаука суши ветар врели

По кућама зује гладне муве

Пси се даве окрајцима хлеба

Крвницима да не би трептале

И звезде су бежале са неба

Сви су знали па опет питали

Зна ли браћо ико куд нас воде

Зна се добро куд се Срби воде

Ил’ у јаме ил’ у ладне воде

А ти питаш шта је после било

Шта је било нагоркињо вило

Док је вило живих Срба било

Ту се клало певало и пило

На Шушњару памти травка свака

Шта људима учинише људи

На Илиндан пет хиљада Срба

Заспало је да се не пробуди!

ПЕТ ХИЉАДА ЗВЕЗДА У ТАМИ

СВЕТЛИ НЕВИНО КО ЈАГОДЕ

ПЕТ ХИЉАДА СРБА У ЈАМИ

МНОГО ЈЕ МНОГО ГОСПОДЕ

Сунце се рађа иду они

Сански Срби у колони

Везани неми цестом санском

У страшном дану илинданском

Шушњарском страном кад су се пели

Као у небо анђели бели

Ишли су тихо ишли лагано

Ко вали твоји лети Сано

Замисли слику најмилија

На Шушњар у смрт пешице

Маршира свети Илија

И пет хиљада светаца

,

ПЕТ ХИЉАДА ЗВЕЗДА У ТАМИ

СВЕТЛИ НЕВИНО КО ЈАГОДЕ

ПЕТ ХИЉАДА СРБА У ЈАМИ

МНОГО ЈЕ МНОГО ГОСПОДЕ

Ко сански Срби на Илиндан

Тако страдају Богови

Нож у души и у грлу

У срцу колац глогови

У месу тупа ћускија

Цев у чело пикира

Маљ у руци крвника

У грудима секира

ПЕТ ХИЉАДА ЗВЕЗДА У ТАМИ

СВЕТЛИ НЕВИНО КО ЈАГОДЕ

ПЕТ ХИЉАДА СРБА У ЈАМИ

МНОГО ЈЕ МНОГО ГОСПОДЕ!

Боро Капетановић

под оном кулом, пред оном црквом,

на оном гробљу, крај оне воде,

сред оног луга, под оним висом,

срце је моје закопано.

Гдје год да има пусте земље,

гдје год да расте кукуријек,

гдје год да зјапи дом уклети

из ког џигља једра зова

и крије стопе у пепелу,

моја је кућа згариште,

моја је башта, с мојом сјенком,

ја сам ту била кад и живот,

Све што имадох више немам.

Моје је небо потамњело,

моје је сунце поцрњело,

само језик пред смрт трза

и грца ово што сви чују –

а не вјерују ни у ропцу

језику од ког настадоше

кад га из мене ишчупаше.

ЗОРАН КОСТИЋ

дан поранио, некуд се спрема.

Свјетла се пале, устају људи,

зујање аута, цеста се буди.

Рика гладних крава ту се не чује,

ни јека ковача што данима кује.

Доласком јутра људи некуд журе,

рађање дана брзином буре.

Кроз прозор гледам неки туђи свијет,

непознат мени ту је сваки цвијет.

Јутро то туђе сиво је и нијемо,

као да казну дан би ми спрем`о.

Смиљана Кондић – Илић

змија змају у повоју.

Пламен пламу. Неугасла,

земља  земљи одговара:

Срце срцу нема спаса!

Песма песми заборава.

Камен каму у присоју:

змија змају у повоју.

Златан Јурић Атанас

кржљаве, бујне, чамове, букове,

духове шумске — вјештице и чуме,

све штеточинство — лисице, вукове,

купујем плодне и неплодне њиве,

пшенице, ражи, јечам, кукурузе,

стрњике, коров, трњаке, коприве,

страшила, гатке, додоле и сузе,

купујем стоку, катуне и села

(исплата одмах) — раштркана, густа,

у дјеловима, или, пак, цијела —

ненапуштена, угашена, пуста,

купујем кућне урвине — згаришта,

темеље, листре, зидине са зовом

(предност имају уклета огњишта

која одавно нијесу под кровом),

купујем куће, велике и мале —

потлеушице, подруме, појате,

нужнике, шупе, штенаре и штале,

амбаре, штагља, магазе, вајате,

куле, капеле, цркве, манастире,

купујем гробља — стара, нова, разна,

караконџуле, утваре, вампире

(предност гробљима која су већ празна),

купујем поља венућа и рода,

(рождана, смртна, пелина и хљеба),

купујем ваздух и све врсте вода,

парчад оловног и половног неба,

сунце, звијезде, мијене и кише,

минувше дане, садашње и сјутре,

купујем име да вам га избришем

и, овдје, сваки траг да му се утре.

Зоран Костић

Да оставим једну носталгију дугу:

Па све када прође, да се сећаш тада

Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,

Да у теби умре, као у дан сиви

Што мре грмен ружа: мирис који дадне,

То је болна душа која га наџиви.

И кад ови дани за свагда прохује,

И кад опет хтеднеш чути моје име,

Хоћу да се оно у твом срцу чује

Кô шапат пољупца и уздисај риме.

Јован Дучић