Креативност која бојом осликава свијет: ЉУБОМИР КОВАЧЕВИЋ, умјетник из Крања

Креативност која бојом осликава свијет: ЉУБОМИР КОВАЧЕВИЋ, умјетник из Крања

Љубомир Ковачевић је рођен 9. јануара 1955. године у селу Љубачево, по својој природној љепоти познатом крају надомак Бањалуке. Бројни  људи су баш као и Љубомир у потрази за бољим условима напустили родни крај запутивши се у бијели свијет. Ковачевић је ново домовање за себе и своју породицу пронашао у Словенији. Дошавши није јурио каријеру, него опстанак, настојавши да својој породици, радивши као возач, обезбиједи достојан живот. То га је много пута водило путевима широм Европе и Русије.

Оно  што овог умјетника чини јако интересантним јесте сликарство. Стилски правац ликовне умјетности у којем је Љубомир пронашао себе је реализам. Молбу да каже неколико ријечи о себи за Наш глас је великодушно и домаћински прихватио.

На питање: »Да ли је сликарство дио вас још из школских дана?« је одговорио:

»Сликањем се бавим тек нешто више од деценије, тачније све сам по упорном наговору своје жене започео на Бадњи дан, 6. јануара 2004. године. Тада су настали прве скице и први цртежи, а услиједило је маратонско стварање. Радио сам све док је било дана и довољно природне свјетлости, а једва сам чекао да се јутром будим и одмах прихватим киста«.

Почевши са скицирањем Љубомир Ковачевић је доживио препород у свом животу и никада се није престајао бавити сликањем. Сликање га смирује и испуњава. У својим најплоднијим  годинама је довршавао и по двије до три слике на дан. То му је успијевало техником израде неколико слика упоредо, уважавајући потребно  вријеме да се боје осуше и да је могућ прелазак у следеће фазе настајања умјетничког дјела.

Које технике користите?

»Почевши свој сликарски пут сам тражио себе у акварелу, уљу на платну, уљу на камену и још неким техникама. Оно што је за мене важно је то да техника дозвољава довољно времена за дораду свих детаља и прелаза на слици, тј. да се боје не суше сувише брзо.«

Дали сте покушавали своја знања и вјештине преносити на друге?

»Наравно, ја са задовољством помажем ентузијастима. Нема много људи који  одлучују да се окушају у ликовним радовима. Тако сам, између осталог, радио у КД Брдо као вођа ликовне секције са неколико надарених чланова.«

Шта је, наравно поред талента, потребно да неко постане сликар?

»За сваког човјека, не само за сликара је јако важно да успостави контакт са  природом и окружењем, да осјећа и да види, да доживљава детаље, боје и сјенке… Све то се појави са годинама, ако човјек има у себи довољно интересовања за неку активност.«

Љубомир је створио јако велики број слика, од минијатура до оних великих од неколико метара. Своја дјела, нарочито нека њему посебно драга, јако сликовито описује ријечима све до последњих детаља.

Колико је тешко дозволити творевини да напусти атеље, да постане власништво некога другог?

»Тешко је прогнозирати дали ће ти нека слика недостајати или неће. Свака слика је рад за себе и за сваку се емотивно вежем. Добар примјер је слика мачке која је код мене оставила импресиван траг у души. Послије израде, док је била код мене ми није му пуно значила, а касније, од када је нови власник однио кући ми јако недостаје. Озбиљно размишљам да власнику понудим замјену. Спреман сам дати других десет својих остварења да повратим своју миљеницу кући. Тешко је објаснити ту љубав, емотивну повезаност која настане између ствараоца и његовог дјела.«

Може ли се од сликарства живјети?

»Некада сам продавао велики број слика, организовао сам изложбе и тиме рекламу себи чинио. Сада је продаја нешто опала, ваљда људи немају новаца или имају друге приоритете. Људи се приклањају јефтинијим репликама на папиру која је често доступна на најразличитијим мјестима. Сам материјал за бављење овим је јако скуп. Своје вријеме не смијем ни рачунати – рад на слици је некада умије да потраје данима…«

Шта поручујете свима које сликартво привлачи?

»Сликарство је један од начина изражавања, што и јесте задаћа умјетности. Вјероватно је потребна надареност, али пресудна је воља, чврст и упоран рад, као и велика доза самокритичности.  Најважније је да човјек доживљава свијет око себе, да види и осећа сјенке и боје, да се зна посветити и најмањем детаљу на објекту којег слика. Само један погрешно напрегнут мишић на коњу у галопу ће слици дати потпуно други израз;  можда ће чак слика пропасти због тога и бити безвриједна.

Дешава се, напротив, да бивам незадовољан својим радом и пожелим одмах да га бацим. Међутим, други дан се појави неко ко између триста различитих слика окрљапи баш ту, која је мени слика са грешком, али неби му је нико више отео из руку, чак и не пита за цијену. Ваљда се заљуби на први поглед као што се и човјек у жену.«

Љубомире, да ли можемо очекивати ваше изложбе у будућности?

»Изложбе су јако добра реклама и начин да се изађе из сјенке. Са друге стране је то велика обавеза, огроман труд, доста потрошене енергије и што је најнезгодније, много изгубљеног времена. Плод изложбе наравно није само продаја него и презентација. Како год било, али умјетнику никако не прија да људи не желе да купе његове радове, односно да се прода тек по нека слика. То не значи да изложби неће бити… У шаренилу мојих радова сви који желе ме могу пронаћи и изабрати по нешто за себе.«

У галерији можете видјети неколико омиљених Љубомирових дјела

Сви које рад овог умјетника занима га могу потражити и контактирати преко Фејсбук профила који је доступан овдје: ЉУБОМИР КОВАЧЕВИЋ ФБ

Његове радове је веома једноставно препознати по упечатљивом подпису на средини слике. Ради се о надимку из младости: Јуди.

Текст и фото: Миодраг Кондић

подијелите садржај: