Концерт Павлине Радовановић
Девојчица анђеоског гласа, како је многи зову, Павлина Радовановић из Ораховца на Косову и Метохији, представила се љубљанској публици
Концерт у организацији Мише из Љубљане одржан је 25. фебруара 2023. у препуној дворани Парохијског дома у Љубљани. На почетку програма присутнима се обратила водитељка програма Снежана Максимовић која је у свом уводном и поздравном говору рекла:
„Поштовано Свештенство, цењени посетиоци, драги гости, поштоваоци и чувари српског културног наслеђа, драга браћо и сестре, помаже Бог.
Добро вече и добродошли на вече посвећено српским енклавама на Косову и Метохији. Из једне од тих енклава стигла нам је и девојчица анђеоског гласа која се својим моћним гласом пркосно бори за свој народ и своју земљу. Веома смо срећни што је вечерас први пут у Словенији и што ће нам својом уметношћу вечерас испунити срца и душе. Поздравимо великим аплаузом малу уметницу из Ораховца, Павлину Радовановић. Такође поздрављамо свештеника парохије из Велике Хоче, оца Милана Стојковића, Павлинину мајку Велинку, корепетитора на хармоници Гаврила Кујунџића, као и све драге људе са Космета.
Да се вреди борити и чинити добро за сав наш српски народ доказујете и ви вечерас вашим присуством па вас молим да после завршеног програма од срца дарујете добровољни прилог за сву нашу браћу и сестре на Косову и Метохији.
Хвала вам свима што сте издвојили своје драгоцено време и хвала свештенству што су нам уступили просторије парохијског дома. Верујем да ћете одавде изаћи богатији за једно дивно искуство.„
Ово вече започећемо беседом оца Милана
Рођен је у Приштини, основну школу је завршио у Доњој Гуштерици крај Грачанице. Касније се отиснуо у пријатељску Грчку где је у Солуну најпре завршио Црквену гимназију, а потом још Богословски факултет. Као студент је био у солунском огранку организације српских студената у дијаспори, преко које је не мали број младих Срба организовано водио на Свету Гору. После успешно завршених студија враћа се на своје родно Косово и Метохију. Од 2012. године постаје професор на чувеној и после рата обновљеној Призренској богословији. Рађа му се прво дете, које је прво српско дете које је рођено у обновљеној Богословији, те јако познате и по Србе значајне институције. Од јесени 2021. године постаје парох у Великој Хочи, где до данас брине за духовност преосталих Срба у тој енклави. Уједно и предаје веронауку у Великој Хочи и Ораховцу, коју похађа и наша Павлина Радовановић. Ожењен је и има двоје деце. Више о самом животу у Великој Хочи и Ораховцу рећи ће нам он сам.
Велика Хоча
У својој беседи о Великој Хочи јереј Милан Стојковић је истакао: „Велика Хоча у историјским изворима позната је од 12. века, када је Стефан Немања ово место и околних осам села приложио манастиру Хиландар (1198. год.), па је то једно од најстаријих српских насеља у Метохији. Метохија значи „земља под управом манастира”. У средњем веку Велика Хоча била је јак привредни и духовни центар са тринаест цркава и манастира, имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је данас осам активних цркава и пет црквишта. У повељи цара Душана (1355.г.) који због велике трговине на хочанском тргу, законом регулише промет вина и плаћању пореза”.
Велика Хоча – Лазар Кујунџић
Говорећи даље о Великој Хочи споменуо је Лазара Кујунџића, његов живот и борбу: ”Србија, да би помогла и олакшала народу у то време је помагала мале добровољачке устаничке групе. Ове групе се називају и комити. Један од вођа комита, био је Лазар Кујунџић. Рођен у Ораховцу, завршио Призренску Богословију. Прве учитељске дане провео је у Призрену, а затим је 1902. пребачен у Кичево. Након Илинданског устанка бацио се на организовање првих српских чета и револуционарних одбора. Новац за прву чету дала му је сликарка Надежда Петровић. Посебан догађај се одиграо 25. маја 1905. године који је обележио историју овог села, а његови актери ушли су у легенду. Група комита са Лазаром, требала је да прође до Македоније, убијене су у кули арбанашког чобанина који им је обећао гостопримство. Када их је домаћин прво угостио, а онда их издао Арбанасима који су заједно са турским војницима опколили кулу. Борећи се до задњег даха у кули су сви погинули. То је била чета од седам бораца: Лазара, Саватија, Живојина, Косте, Станоја, Тодора и Михаила. Послије погибије, турски официр довео је мајци Лазара, Јованки, да потврди идентитет сина. Над мртвим сином казала је да није мајка која рађа такве соколове, али да је и овај несрећник син неке мајке. затим је замолила да јој дозволи да пољуби настрадалог уместо „његове мајке”. Након дозволе, Јованка је пољубила свог сина без грча и сузе на лицу. Сакривајући идентитет свог сина спасила је Велику Хочу и околна села од велике одмазде.
Велика Хоча 1998-2000
У наставку свог излагања отац Милан је рекао још неколико информација о Великој Хочи: „По окончању немилих догађаја 1999. године, преко 250.000 Срба напустило је Косово и Метохију услед албанског насиља. Велика Хоча и околина су након 1999. били у својеврсном гету. Иначе места Велика Хоча и Ораховац су такође, нажалост, познати и по томе што су отмице и убиства Срба почеле још 1999. године. Протерано је све српско становништво из села Ретимља, Оптеруше и Зочишта и других села. Многи се данас налазе на листи несталих. Из села Ретимља у једном дану отето је четрнаест мушкараца породице Костић. У великој Хочи је 11. септембра 2009. године откривен и освештан споменик убијеним и киднапованим (укупно 84) Србима из Општине Ораховац у периоду од 1998-2000. године”.
Ораховац
О Ораховцу је речено следеће: „На три километра од Велике Хоче, налази се Ораховац. Први писани помен о Ораховцу је из 1348. године. Године 1405. насеље је приложено манастиру Хиландару на Светој Гори. У горњем делу Ораховца налази се црква Успења Пресвете Богородице, испред ње се налази трг. Подигнута је 1859. године на старијим темељима храма. Црква је солидно очувана грађевина од тесаног камена, са звоником. У вароши се налази и конак манастира Пећке патријаршије, подигнут 1848. године. У ораховском виноградишту на месту Дубљане сачувани су остаци скромне цркве и неколико старих српских гробова са надгробним плочама. Српска народна школа је радила у периоду 1866-1889. године, па после прекида обновила рад.
Ораховац 1998-2000. године
О новијој историји Ораховца казао је: „Након рата 1999. године већина Срба је напустила Ораховац. Пред бомбардовање у Ораховцу је живело преко две хиљаде Срба, 2012. године их је било око четири стотине, окупљених око цркве Успења Пресвете Богородице. Велика Хоча и околина су након 1999. били у својеврсном гету„. Иначе, места Велика Хоча и Ораховац су такође, нажалост познати и по томе што су отмице и убиства почеле још 1999. године. Ораховац је град у коме су Срби најпре од свих места на Косову и Метохији доживели погром албанских терориста. Ни данас нису откривени земни остаци свих киднапованих и убијених.
Велика Хоча и Ораховац – културна баштина
О богатој културној баштини Велике Хоче и Ораховца отац Милан Стојковић је навео: „Велика Хоча и околина имају услове да постану културно-историјска целина од изузетног значаја за српску и светску културну баштину. Цркве Светог Николе, Светог Јована и Светог Стефана су због свог значаја и историјата проглашене и заштићене као непокретна културна добра, као споменици културе од изузетног значаја. Због великог броја светиња Велику Хочу називају и српском Светом Гором. У непосредној близини Хоче и Ораховца у месту Зочиште налази се Манастир Светих врача Козме и Дамјана. Село и манастир су добили име по извору лековите воде за очи. Манастир је из 14. века у време владавине Немањића. У последњим истраживањима, на месту данашњег храма, су пронађени ранохришћански надгробни споменици из четвртог века. У септембру 1999. године Црква Св. Врача, уништена је до темеља, као и српско гробље и околне куће мештана. Црква је обновљена у октобру 2004. године. За изградњу је коришћен камен старе цркве и нова је скоро идентична порушеној. Како у Зочишту нема више Срба, манастир најчешће посећују мештани Велике Хоче и Ораховца, а према моштима светитеља поштовање гаје и Албанци, због веровања у исцељење болести, а неки од њих и због гриже савести после учествовања у рушењу манастира. Поред православних храмова Велика Хоча и Ораховац су познати и по културном наслеђу међу којима су: а) куле и традиционалне куће; б) виница манастира Високи Дечани; в) виница цркве Св. Стефана, г) кула Лазара Кујунџића, д) кућа породице Хаџи Спасић (1830. год.), редак примерак очуване градске архитектуре из 19. века, ђ) конак манастира Марка Коришког, е) Господарска кућа или Сарај (данас завичајни музеј). У Великој Хочи се традиционално сваке године, на трећи дан васкрса, изводи обред „Бела вила” као саставни део сложеног комплекса колективних обичајно-обредних радњи. Овај стари обичај у целини се одржао само у Великој Хочи. Део традиције са којом се становништво овог места поистовећује, сматра га искључиво својим. У том смислу Бела вила је за српско становништво на овом подручју основ очувања традиције. Као такав овај обичај уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије“.
Данас Велика Хоча
О Великој Хочи у данашње време речено је да у њој живи око 450 Срба, нема албанских кућа, четвртину становника чине деца, само у Основној школи има 52 ђака.
Живот у енклави
Какав је живот у енклавама на подручју Велике Хоче и Ораховца свештеник Милан Стојковић је рекао: „Живот није лак, економска ситуација је тешка, људи углавном живе од свог рада, раде и у државним институцијама, баве се трговином, производњом вина и осталих пољопривредних добара, готово сви власници у селу имају своје подруме (винице) за прераду грожђа. Сматра се да је подручје Призрена и Велике Хоче најпознатије виноградарско подручје средњовековне Србије. Метохија је колевка српског виноградарства из којег се култура гајења винове лозе ширила, а сорте преносиле у друга подручја наше земље”.
Посете
О посетама Великој Хочи речено је: „Велики број људи у току године долази да посети овај крај. Често се чују коментари да човек не може да остане равнодушан на Велику Хочу и околину, и да је ово место тешко описати речима, њена тишина која вас тера да будете бољи човек, мора се доживети. Често су то организоване групе или јавне личности”.
Посете – Петер Хандке
„Чест гост Велике Хоче и Косова и Метохије, је истакнути аустријски књижевник и нобеловац Петер Хандке. Велики пријатељ Срба и сведок истине о страдању Срба, и уједно велики хуманитарни дародавац и подршка Србима у Великој Хочи. Објавио је књигу о Србима из Хоче под називом „Птице кукавице из Велике Хоче”, настала после једне посете”, навео је отац Милан. „Тих дана сам чуо кукавице, много њих, нигде и никад их нисам чуо толико. Чинило ми се да су кукавице из целе Европе дошле ту, у ово мало село.” – рекао је Петер Хандке. Године 2021. снимљен је српски биографски филм „Чекајући Хандкеа”.
Завршне речи
На крају своје занимљиве и дубоко духовно прожете беседе свештеник Милан Стојковић је казао: „Највредније на овим просторима су људи. Да не бисмо били бољи гости, него домаћини, све вас срдачно позивамо да дођете на Косово и Метохију и уверите се сами у све ово”.
У наставку програма Снежана Максимовић је представила млађану Павлину Радовановић, рекавши: „А ко је заправо Павлина? Њена љубав према православној вери, српским светињама, манастирима и црквама на Косову и Метохији је неизмерна. Родила се да стоји испред свог народа и да буде глас који песмом брани традицију, историју и културу од заборава.„
Павлину вечерас прати и њен корепетитор, Гаврило Кујунџић. Рођен је у Ораховцу. Завршио је нижу музичку школу у Ораховцу, на одсеку хармонике. Потом средњу музичку школу у Призрену. Био је наставник музичког у школама у Ораховцу и Великој Хочи. Композитор и текстописац је многих познатих песама које су одабране за вечерашњи програм. Међу њима су: „Призренска ноћ”, „Ораховцу башто рајска”, „Русија моја љубимаја”, „Ђенерале” и многе друге. И данас живи у Ораховцу, 50 метара од Павлинине куће. Са њом још ствара и ствараће песме које ће остати српском народу и за долазеће дане”. А како је Павлина заправо почела да пева, шта се то у њој пробудила и одакле се створила жеља за неговањем наше изворне песме, верујем да нас све интересује па нека нам се Павлина представи и сама.
У свом првом наступу у овом програму Павлина Радовановић је отпевала три песме.
Након предивних песама и још лепшег гласа и извођења Павлине Радовановић, Снежана Максимовић је говорила о лепотама Косова и Метохије: „Да ли треба и говорити о лепотама предела Косова и Метохије?! Не би се могло лако рећи да су нам други крајеви наше земље лепши од ових косовских и метохијских, са њиховим пољима и шумама, са бреговима и планинама, са њивама и виноградима, и више од свега са небоземним лепотама косовско-метохијских манастира и њиховим непролазним лепотама фресака и икона. Све је на Косову и Метохији својеврсни метох небеске лепоте, све на тој висоравни додирује и повезује небо и земљу, царство земаљско и царство небеско. Можда зато што ово додиривање и повезивање најчешће је било и бива кроз крст и страдања. Тако вековима, па и данас. Косовска битка дубоко се утиснула у нашу веру, историју, културу и традицију. У наш идентитет.
Иако смо физички далеко од Косова, оно живи у нашим срцима. И ми се овде у Словенији трудимо чувати и неговати своју традицију и поносно певамо косовске песме. Девојке из КПСХД „Вук Караџић” из Радовљице са задовољством су прихватиле позив за вечерашњи програм и оне ће вам се представити сплетом традиционалних песама са Косова и Метохије”.
Певачка група КПСХД „Вук Караџић” Радовљица отпевала је сплет песама са Косова и Метохије, а затим је Павлина отпевала још три своје песме, а онда је публика имала прилику да види и филм о Павлини Радовановић, тако да је публика имала прилику још ближе да упозна Павлину.
После филма Павлина Радовановић је отпевала још неколико песама а онда позвала и децу да заједно отпевају још две песме.
На крају програма Снежана Максимовић, водитељ програма закључила је ово предивно вече и дружење речима: „Драга браћо и сестре, верујем да сте уживали у вечерашњем програму. Још једном вас молим да, колико ко може, придари за српске енклаве на Косову и Метохији. У просторима где ће бити и дружење имаћете прилику купити и неке производе које су нам донели лично наши гости са Косова. Искористите време да се дружите са њима, да се фотографишете и питате уколико вас нешто интересује. До неког сличног окупљања нека вас чува драги Господ Бог и живели!”
Другог дана, у недељу 26. фебруара 2023. Павлина Радовановић, са осталим гостима из Велике Хоче и Ораховца, гостовала је у Марибору. Концерте у оба града је са пријатељима и свештеницима организовао Мишо из Љубљане са жељом да приход са концерата иде црквама у Ораховцу и Великој Хочи.
