Дан српског јединства, слободе и националне заставе 15. септембра
Српско културно друштво „Петар Кочић” Крањ обиљежило је 15. септембар, Дан српског јединства, слободе и националне заставе културним програмом који је одржан 16. септембра 2021. у просторима друштва
Послије поздрава свим гостима, посјетиоцима и учесницима у програму Крстан Шућур, предсједник друштва, рекао је да се од ове године 15. септембар обиљежава као „Дан српског јединства, слободе и националне заставе“, а да је 15. септембар узет као датум јер је тог дана 1918. године пробијен Солунски фронт.
Први свјетски рат почео је 1914. године, а силе Осовине су присилиле српску владу и регента Александра да су морали напустити Србију и повући се преко Албаније у Грчку и то је била једна велика српска голгота. Тек 1918. године српска војска се опоравила од два Балканска рата и првих година Првог свјетског рата и одлучила се да ослободи Србију и да пробије један фронт који је испред њих био триста метара а протезао се на просторима око четири стотине километара. Тринаестога септембра 1918. године војвода Живојин Мишић је дао наредбу да српска војска иде у пробој фронта и да иде у ослобађање Србије. Већ 14. септембра све јединице обје српске армије су добиле наређење да се иде у тај пробој Солунског фронта. Већ сљедећи дан, 15. септембра, је био Солунски фронт пробијен и српска војска је ишла на ослобађање државе Србије. Београд је био ослобођен 1. новембра те исте године, међутим и кад је српска војска ослободила државу Србију кренула је у ослобађање других српских земаља, то је била Црна Гора, Босна и Херцеговина и још нека подручја, односно прије је и Македонију ослободила. Српска војска је имала на Солунском фронту око 150.000 војника, од тога је било око 25.000 добровољаца, из Војводине, пошто је Војводина била под Аустро-Угарском цијело вријеме окупације и док су трајали Балкански ратови, дошли су добровољци из Србије, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије, и других крајева, значи било је 25.000 добровољаца који су били са српском војском. Готово 23 процента старости од седамнаест до четрдесет и нешто година је изгинуло у два Балканска рата и у Првом свјетском рату. Цивилно становништво, попаљено много села и градова, уништена гробља. Читали сте како су се заклињали у тој храбрости и тим побједама. Нису се на Косову Лазар и Милош, и борци на Солунском фронту, нису се борили да би они боље живјели, борили су се зато да докажу како се треба борити за слободу и за свој народ и за своју отаџбину, и за то треба велика свијест.
У наставку свог излагања споменуо је споразум, односно Декларацију о темељним принципима сарадње, коју су уз присуство и подршку Милимира Вујадиновића, предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије, потписали Златомир Бодирожа, предсједник Савеза српских друштава Словеније и Владимир Кокановић, предсједник Савеза Срба Словеније, што се на неки начин поклопило са обиљежавањем овог датума, 15. септембра, односно Дана српског јединства, слободе и националне заставе.. Потписивању су присуствовали, поред чланова других друштава, и чланови СКД „Петар Кочић” Крањ.
Након уводног поздрава и излагања позвао је Раду Гашић, првог учесника у програму, која је одрецитовала пјесму Мире Алечковић „Знам ту земљу буне”.
Остоја Шобот је изрецитовао пјесму Бране Моцоње „Јауци са Змијања”, а затим и пјесму Душана Васиљева „Домовина”.
Душан Јовановић је извео монодраму Симе Матавуља „Пилипенда”, коју је сам адаптирао и режирао.
Монодрама „Пилипенда“ је кратка приповјетка најпознатијег српског реалиста Симе Матавуља. Приказује један дио из тешког живота православних Срба у горњој Далмацији, којима за вријеме тешке зиме пријети смрт од глади. У једно кратко вријеме, које се може сажети у неколико сати, Симо Матавуљ је пренио и приказао цјелокупни живот тог мјеста и времена, те све потешкоће и проблеме са којима су се становници тога мјеста суочавали и сукобљавали. Пилип, кога су због његовог раста, стаса и снаге мјештани звали Пилипенда, и његова жена Јела су српски православци који живе на голој земљи горње Далмације, у биједи и немаштини, борећи се да преживе велику глад која је наступила већ с јесени те 1843. године. Одбијају, за разлику од својих суграђана, да пређу на другу вјеру и тако на неки начин обезбиједе бесплатно нешто хране, кукурузног брашна, како би могли да презиме. Њима је важнија њихова част и вјера у Бога, јер сматрају да нико неће моћи да опере образ оних који су издали и прешли на другу вјеру само да не умру од глади, и како каже Пилипенда обраћајући се Богу: „Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!…” Пилипенда је симбол отпора и очувања православне вјере.
Рада Гашић је рецитовала пјесму Мирка Поповића „Српкиња сам” а Остоја Шобот пјесму Бранка Миљковића „Одбрана земље“, да би потом и Душан Јовановић одрецитовао пјесму Алексе Шантића „Кајмакчалан”.
Присутнима се обратио Златомир Бодирожа, предсједник савеза Српских друштава Словеније и захвалио Крстану Шућуру на позиву и организацији овог догађаја, повхаливши учеснике у програму. „Што се тиче данашњег односно јучерашњег празника, то је нови празник, Дан српског јединства, слободе и националне заставе, то ми је познато још од прошле године када су се Република Србија и Република Српска договориле и усвојиле закључак да заједнички славе тај празник. Понекад у неразумијевању и непознавању нам звучи чудно зашто баш то, зашто није ово или оно. Ја имам ту потребу, односно треба нешто знати из историје, а предсједник друштва је раније говорио о Солунском фронту”. У вези заставе споменуо је прославу у Француској 1948. године, обиљежавање тридесет година од побједе у Првом свјетском рату, тада је био Де Гол предсједник, и када су га питали у вези распореда застава, Де Гол је рекао да је српска на челу, а како се сада све измијенило. Наше је да памтимо и не заборављамо, и морамо се сјећати таквих ствари, као што је Први свјетски рат. У наставку је споменуо слободу која је извојевана јединством власти, народа и војске, јединство је нешто што нема алтернативе. Навео је такође да му је сугерисано од Николе Селаковића, министра спољних послова Србије да и Срби у Словенији обиљежавају овај празник, јер је то свесрпски празник. У вези тога споменуо је и „Декларацију” која је потписана између Савеза српских друштава Словеније и Савеза Срба Словеније, што је на неки начин и прилог обиљежавању овог празника, јер је потписана баш на тај празник. Навео је да Савез српских друштава Словеније постоји од 1995. и трудићемо се да то јединство, односно оно што је потписано не остане мртво слово на папиру. Рекао је да су представници два Савеза, заједно са Милимиром Вујадиновићем, предсједником скупштинског одбора за дијаспору и Србе у региону били у посјети Државном збору Словеније и водили разговоре са представницима словеначког парламента о положају и статусу Срба у Словенији, истакавши да је Милимир Вујадиновић тражио да Словенија призна Србима онолико колико је Србија признала Словенцима у Србији, ништа мање, нити више. Златомир Бодирожа је у вези са тим питањима, а поготово са проблематиком финансирања српских организација, навео примјере Срба из Румуније који поред права као национална мањина имају велику финансијску подршку државе, док је то у Словенији тек симболично. Треба да нас помажу и ова држава као и држава Србија, али ипак много више ова држава, јер овдје живимо и радимо и плаћамо порез и друге доприносе. Нагласио је, поред осталог, да Срби у Словенији имају појединачна права, као и сви други држављани, али немају по Уставу колективна права, која су везана на њихов статус и положај као народносне заједнице, чиме би лакше чували, развијали и његовали свој идентитет, своју културу, традицију, језик, писмо, вјеру…
На крају овог догађаја Крстан Шућур се захвалио Златомиру Бодирожи на бесједи и његовом присуству овом догађају, као и учесницима у програму и посјетиоцима.
Текст и фото: Душан Јовановић
