У Бањој Луци

Српско културно просветно друштво „Свети Сава” Крањ, је допринело испуњењу милином у грудима и радошћу, путовањем својих чланова у крајеве који нас везују са љубављу до родне груде, питомих крајева и добрих људи.

Кренули смо 1. јуна 2024. у 4.30 часова. Све је, некако одисало неком свежином, веселошћу и насмејаним лицима. Младост се повратила у групи Ветерана, тако и онако, посебно онима који су ту рођени или на брдима око Бање Луке.

Песма се чује иза сваке кривине, постанка или одмора. Са нама су и наши пријатељи из Книна – Буковице, који су посебно неуморни.

Попије се још по која за гријање грла и ето ти братског загрљаја.

Није то нама први пут, навикли смо у дуговечности и израсли у искуству. Само нам је недостајао мирис земље на којој плакасмо при рођењу, одласку и повратку. Какви су то осећаји, путем нам је са сетом и уздисајима говорио др Васо Предојевић, подгрмечлија у чијем срцу се увукла цела Република Српска. Зна он то добро да исприча.

Стигли смо у Бању Луку пре десет. Растурисмо се по тржници, бурегџиницама, ћевабџиницама, кафићима и парковима. Пасало нам бањалучко (пиво). Бању Луку је тих неколико сати обасјавало сунце како га не памтим, као да је само наше.

Све нас најпре привуче Саборна црква Христа Спаситеља у центру. Куполе златом прекривене, на сунцу су биле још златније, као да на њима извире сунце. Срамно цркву усташе срушише 12. априла 1941, џаба им беше, сада је сјајнија и лепша у недрима Божјим, обновљена и освештана 28. маја 2009.

После шетње по граду, кренули смо на добар ручак у Коноби „Пастир Кањон” на обали Врбаса. Уз ручак смо пратили такмичаре светског првенства у Рафтингу.

Кренули смо и стигли на падине и долине Љубачево. Испред Љубачева дочекали су нас ловци испред ловачке куће са ракијом и заједничком песмом. Рекоше да гоне неког „Међеда”.

Код своје куће нас је угостио наш члан и вођа Мушке певачке групе „Свети Сава”, Пајо Вученовић. Свака му част! И њему и његовој супрузи. Такве прасетине дуго нисмо јели.

У ситним сатима спустимо се до Карановца крај Врбаса на ноћење, за сваку похвалу. Ко је спавао, спавао, ако је могао да спава од оних који нису. После доручка кренули смо према Крупи. Прича се наставља….

У Крупи на Врбасу

Српско културно просветно друштво Свети Сава Крањ, је после посете Бањој Луци и Љубачеву, намењено посетити и светињу Манастир Крупа на Врбасу, 2. јуна 2024. То нам је и успело али неколико другим путем, јер је био затворен пролаз кроз кањон Врбаса због Светског првенства у рафтингу. Кренули смо из Карановца према Мањачи и неким путем одозго спустили смо се директно до манастира. Лепо је било видети и тај предео.

Манастир Крупа, са црквом Светога пророка Илије, налази се у истоименом месту Крупа на Врбасу, уз магистрални пут Бања Лука-Мркоњић Град. Први помен манастира датира у ХIII веку. Наводи се више православних манастира, цркава и имања, а међу њима и манастир Врбас. Касније добија име Крупа на Врбасу због мање реке Крупе која се улива у Врбас.

Крупа, као место под овим именом спомиње се и у попису нахије Змијање из 1541. године, где се наводи и податак да је насеље тада имало 14 кућа. О монашкој заједници бринула се породица Војсалића. Манастир је опустео после пада Јајачке бановине под Турке 1528. Један аустријски путописац је 1725. године пролазећи Крајином, навео да се уз истоимени поток и село Крупа налази велики запустели православни манастир. Уз дозволу аустроугарских власти и залагањем митрополита Саве Косановића, манастир доживљава поновну обнову 1889. године.

У другом светском рату усташе поново руше и пале цркву, када је изгорео и иконостас и срушен звоник цркве. Црква се поново обнавља шездесетих година заслугом свештеника Мила Аничића.

Године 1987. поново се формира манастирско братство. Обнова је још у току. Ове податке нам је испричао монах који је долазио у Крањ и Копар и познаје наше свештенике.

Било би лоше да нисмо посетили млинове и етно село на реци Крупи поред манастира. Чиста и хладна вода извире само три километра узводно и слива се слаповима ка Врбасу. У Етно селу су нас понудили уштипцима и кајмаком.

После ручка, кренули смо према Градишци и Крању.

Организатор посете, Пајо Вученовић са председницом друштва Милком Давидовић. Хвала им!

Текст и слике: Драгиша Лазовић

Друштво је основано и регистровано 1990.

Српско културно просветно друштво „Свети Сава”

Прошле, 2020. године, навршило се 30 година плодног рада, пуних успеха, похвала, признања и доброг дружења. Нормално је било и преброђавање криза.

За све време деловања, друштво седам пута мења вођство, са седам нових председника и седам пута мења методологију рада. Четири пута мења адресу и хвата се у коштац са тешкоћама  деловања и финансирања, што не умањује успехе и квалитет рада. Стање се смирује добивањем садашњих, за рад нормалнијих простора, названих „Светосавски културни центар”, Хује 19а, Крањ.

Поред више постојећих секција, друштво појачава деловање на најатрактивнијој фолклорној секцији, са којом се нижу и највећи успеси. Наведено не умањује рад и квалитет осталих секција: Драмске, Певачке (женске и мушке групе), Спортске, Планинарске, Литералне, Дечје, Гусларске, Ликовно-изложбене, Музичке… као и рад техничке екипе за све догађаје и организацију путовања.

Успеси се нижу учествовањем на бројним фолклорним манифестацијама у Словенији, као и на гостовањима у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Турској, Румунији, Словачкој, Аустрији, Италији, Швајцарској, Немачкој, Португалији… такође учествујемо на Европским смотрама српског фолклора дијаспоре и Срба у региону по градовима Европе. Истовремено, угошћивали смо исто тако, бројна друштва из Матице и из горе наведених држава. Велики промотивни наступи били су и на Телевизији Србије у два наврата.

Друштво сваке године организује и самостални Међународни светосавски фестивал фолклора у Крању.

Добитници смо и велике Прешернове плакете Градске општине Крањ, 2014. године, подељене за 25 година рада на свечаној академији у граду Брдо код Крања.

Све наведено било је пропраћено у словеначким и страним медијима.

Подсетник наших успеха је и шетња по фото архиву, где се виде наши почеци, наступи, успеси, догађаји и наша дружења.

Остајемо у сталној жељи да нам се придружите.

Драгиша Лазовић