У суботу, 15. јуна 2024. се на Главнем тргу у Крању, одвијао највећи културни догађај у граду. На традиционалној приредби Поздрав полетју је било преко 380 учесника који су показали своје таленте и способности у различитим видовима културног стваралаштва.

Међу културним друштвима је и КД Брдо приказало део свога знања и умећа. Презентација се сатојала из два дела.

Први део је чинио наш штанд на коме смо показали део народне ношње из различитих српских крајева: из Косова, Грмеча и Пчиње. Сваку област карактерише посебна ношња. По начину одевања се познавало се не само одакле је ко, него у етнички мешовитим срединама, и којој етничкој односно националној заједници припада. Ношње носе у себи и обележје времена у коме су рукотворене и ношене. Зато је њихова лепота и раскош будила знатижељу код многих посетилаца у Крању. Слику о ношњама су својим умећем обогатиле чланице ветеранске секције КД Брдо. Оне су пред штандом израђивале ћустеке и друге украсе за народне ношње. Поносно истичемо да десет жена из КД Брдо већ влада овом вештином што је јединствен случај у Словенији.

Наш штанд је обиловао и српским брендовима, уштипцима и домаћом ракијом шљивовицом, па је можда и због тога био занимљив посетиоцима.

Други део, фолклорни, су приказали најмлађи чланови наших фолклорних секција. Наступили су чланови Школице фолклора са играма из Груже и Дечји ансамбл са играма из Лесковца. Укупно је наступило 53 деце. Њихова младост, распеваност и разиграност је одшевила присутне који су добро напунили стари део Крања. Мој утисак је да Главни трг никад није био млађи и лепши.

 Ментори односно уметничке вође наших најмлађих фолклораша су Јована Оштир и Дарја Дел Фабро.

Још једном се показало да је Крањ Прешернов град, град културе, а учесници из КД Брдо су се потрудили да својим знањем и енергијом обогате Поздрав полетју.

текст: Драган Ђерић
фото: Драган Благојевић

 КД Брдо је наступило са извођачком секцијом (игре из Босилеградског Крајишта) и ветеранском секцијом (игре из Пчиње). За извођачку секцију, која је наступила заједно са КД  Завичај из Клагенфурта, кореографију је поставио Милан Гламочанин, а за ветеранску Дејан Бодирожа. Да напоменем, са  КД Завичај сарађујемо дуги низ година и овај заједнички наступ је плод дугогодишње сарадње двају друштава. Дејан Бодирожа је био одсутан из објективних разлога, па је бригу о ветеранима успешно  преузела његова прва асистентка Дарја Дел Фабро. Ако је судити по аплаузима и подршци публике, наши наступи су били више него успешни. Али »слава« нам неће ударити у главу. Радићемо са још више мотива и ентизијазма јер нове обавезе су већ на видику.

Слика нашег гостовања би била непотпуна, ако не бих написао неколико речи о Амстердаму, једном од центара културе и културног живота Европе. Први утисак је, да је највеће брдо у Холандији било КД Брдо из Крања. Половина Холандије се налази испод нивоа мора, преплетена каналима, насипима, бранама…, па је тај пројекат проглашен једним од Седам светских чуда. Та градња никад не престаје. Поред поменутог, Амстердам је препун културних знаменитости које су настале између 17. и 19. столећа.

Рембрандтова кућа из 19-тог века,  која је због свега што садржи и чува добила назив музеј. У њој је овај велики, свестрани  уметник живео и стварао. То је време када је Холандија била велика поморска сила о чему сведоче многи детаљи на зградама и другим историјским знаменитостима.

Ван Гогов музеј чува највећу збирку слика једног од највећих сликара 19. века. У веме празника овај музеј на дан посети по 7000 знатижељника. Екцентрични, у своје време несхваћени сликар,  је у само десет година ствараштва оставио дубоке трагове у уметности којима се и данас диви цео свет.

Због многих канала и мостова, Амстердам зову Венецијом севера. Центар града, трг Дам (што на холандском језику значи брана), је окружен са четири канала из 16. и 17. века који се шире у концентричним полукруговима. Отмене куће трговаца уз канале, са њиховим детаљима чине импресивну слику. Још једна занимљивост коју вреди истаћи је да прозори немају завесе, јер се верује да »верници немају шта скривати од Бога«. Кад већ поменусмо Бога, мислим да му морамо бити захвални кад је стварао наше прелепо поднебље, иако се многи намрште кад поменемо Балкан.

Припремио: Драган Ђерић

Прослава је почела светосавском химном. У препуној дворани присутне су поздравили: Борислав Божић, председник СКД Просвјета – Пододбор Ријека, Јован Галамић, парох ријечки те протојереј-ставрофор Мићо Костић, парох ријечки. Истакли су важност очувања традиције, културе, вере и духовности.

Повода за ову прославу било је више. СКД Просвјета је прославила свој Дан Светог Саву и 25 година од оснивања »Просвјете« у Ријеци. Истовремено, протекло је 250 година од доласка шеснаест  српских породица, које су се 1768. године доселиле у Ријеку. Они су поставили темеље за српску православну цркву. Градња је завршена 1790. и то је важна годишњица за Српску црквену општину у Ријеци. Црква је саграђена у барочном стилу, носи име по заштитнику Светом Николи а иконе су из 18. Столећа.

Борислав Божић се захвалио свима који су помогли и подржали организацију Светосавске академије. Рекао је и »… да Срби заједно са локалним властима граде идентитет Ријеке…, нисмо гетоизирани већ смо отворени и да је у овом свијету подјела мјера свега човјек и доброта«.

Музички и културни програм академије су увеличали: Етно група Ива из Добоја, оперна уметница Јубов Јудченко Кошмери, КУД Жељезничар из Моравица, млади хармоникаши Радован Јездић и Милан Иванишевић и као што рекох, ветеранска сеција КД Брдо са играма из Груже – кореографију је поставио Дејан Јовић. На писца ових редова су снажан утисак оставили вокали и музичари етно групе Ива.

Морам посебно истаћи гостопримство домаћина у сваком тренутку и на сваком кораку, од нашег доласкау Ријеку, наступа на приредби, вечере са српским специјалитетима уз српску музику, до одласка одласка у касним ноћним сатима. За овакав дочек, и за чињеницу да су од толико фолклорних друштава позвали КД Брдо, посебну захвалност дугујемо јереју Јовану Галамићу, рођеном у Крању. Због те чињенице, чини ми се да смо се и ми осећали као код куће. Надамо се да ћемо сарадњу наставити и у временима која су пред нама.

Драган Ђерић

Велики рат је оставио дубоке трагове у светској историји, а то посебно важи за Србију и српски народ у целини. О узроцима и последицама Великог рата говорио је врсни познавалац српске историографије професор др. Душко Певуља. Дворана КД Брдо је била испуњена до последњег места, што говори да су наши чланови, пријатељи нашег друштва и представници српских друштава свесни значаја ове тематике која је битна и за данашња поколења.

Др. Певуља је нагласио да узроке за избијање Првог светског рата треба тражити у сукобљеним интересима великих сила и њиховој борби за војну и политичку превласт. Формални повод за почетак рата је био атентат који је извршио Гаврило Принцип на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда. Да није било атентата Аустроугарска би нашла неки други повод. То произилази из чињенице да је објавила рат Србији, иако српска влада није била одговорна за атентат. Србија је била исцрпљена од балканских ратова и прихватила је све захтеве Аустроугарске осим да поступке против саучесника у атентату на српској територији воде аустроугарски органи. Да је реч о сукобу интереса великих сила говори и чињеница да је рат убрзо прерастао у светки сукоб, у обиму какав до тада није виђен.

Победе српске војске на Церу и Колубари су ушле у светске анале војсковања као пример храбрости, стратегије и тактике. Упркос почетним победама вишеструко надмоћнији непријатеј потпомогнут Немачком и Бугарском присило је српску војску и народ на повлачење преко албанских беспућа према Крфу. Цена коју је Србија платила за победу је била превисока. Цела земља је била разорена и уништена а људски губици такви да се биолошки и демографски нисмо опоравили до данас.

Многи песници и књижевници, учесници ове епопеје су забележили победе и страдања српског народа а неколико десетина њих је дало своје животе за слободу отажбине.

Други део ове вечери је обележила традиционална »Пјесма рода мог«.  Сви учесници су наставили црвену нит сећања на Велики рат. Сара Митровић је врхунски отпевала: химну Боже правде, Креће се лађа француска и Млади капетане. Наше »Брђанке« су отпевале Тамо далеко и Лепо пева за гором девојка.

Посебан печат овом делу приредбе су дали и двојица гуслара који су на свој начин интерпретирали херојство наших предака у Првом светском рату.

 Сви наступајући су били награђени громогласни аплаузом за своје професионалне, искрене и емотивне наступе. Те емоције и нова сазнања су пренели и на присутне у дворани. Захвални смо им за то.

Текст: Драган Ђерић

Фото: Душан Јовановић

У просторима КД Брдо су одржане изложбе фресака српских манастира,  као и различите изложбе сликарских радова, а сад је прилика да све људе који са симпатијама гледају на недотакнуту природу упознамо са Таром и њеним лепотама.

Изложбу су 29. септембра отворили Бориша Чолић и Митар Вујиновић. Фотографије су дело мађарских уметника Ирене Бекер и Беле Сабо. Они су се на први поглед заљубили у Тару и њене лепоте тако да је то постало опсесија њиховог уметничког стваралаштва. За своје дело су добили многа међународна признања. Поред фотографија које су професионално поставили вредни чланови КД Брдо, присутни су видели и два краћа филма који су још више приближили разнолик биљни и животињски свет Таре.

Планина заузима најзападнији део Србије, дуга је око 50 km а широка 22 km, са просечном надморском висином од 1200 m. Клисуре су дубоке 700-800 m, а кањон Дрине се поноси литицама од 1000 m. Тара је јединствена по Панчићевој оморици, праисторијском четинару који откио наш ботаничар Др Јосиф Панчић 1875 године.  У НП Тари поред поменуте оморике »станује« и црна јова. Национални парк красе језера Перућац и Заовине, а река Врело је са својих 365м вероватно најкраћа река на свету. Неки се шале па кажу да је река дуга годину дана. Повшина Националног парка Тара износи око 22000 хектара, тако да онима који долазе никад није тесно, што се за туристе који се стојећи у колонама и чекајући да се домогну мора и неке плаже не би могло рећи. Ко не би пожелео, да од близу у миру, далеко од урбане хистерје погледа лепоте Таре?

Али овде није реч само о природним лепотама. Ово је још један од видова сарадње међу друштвима и прилика за све а посебно за млађе чланове да упознају матицу, њене људе, њене лепоте… Сви који смо били присутни, осећали смо се богатијим за нова сазнања и спознања. Као да смо прочитали лепу књигу.

Културно друштво Брдо овогодишње Дане српске културе посвећује стогодишњици од завршетка Првог свјетског рата. Свеобухватни вишедневни пројекат ће се одржавати од 17. до 21. октобра.  Изложбу фотографија Таре ће  бити постављена до завршетка овог, за КД Брдо, великог догађаја.

Сваке године почевши од 2011-те, се у другој половини августа одржава  Церски марш од Шапца до Текериша, путевима наших предака који су бранећи слободу од најезде Аустроугарске војске, оставили своје животе на бранику отаџбине.  То је била једна од најсветлијих победа у Великом рату и прва савезничка победа у четворогодишњој епопеји. Одјекнула је у целом свету, а посебно међу јужним Словенима. Нећу се задржавати на историјским чињеницама које смо учили у школи и које су опште познате.

Моја жеља је, да догађаји из наше историје, које су крвљу писали наши преци, не оду у заборав. Чим сам сазнао да ентузијасти из Шапца већ девети пут организују Церски марш, одлучио сам да им се придружим. Дужност и част је сваком слободољубивом човеку, да се поклони српским војницима, који иако измучени од балканских ратова нису устукнули пред надмноћнијим, модерно наоружаним непријатељем. То је дуг и према мом деди, солунцу, који је преживео албанске голготе и делио судбину мањег дела војника која се успела вратит опустошеним домовима. Многа огњишта су била угашена, а у осталим је ватра једва тињала. Да се то не заборави, нас приближно 2500 смо кренули путем дугим 37 км, стопама наших предака. Ове године ходочашће је посвећено краљу Петру Првом Карађорђевићу, под слоганом »Хвала деди на победи«. Ми можда немамо храброст и одважност наших предака, можда се у нашим временима битке бију на други начин, али можемо да им се поклонимо и да их не заборавимо.

Youtube.com

Кренули смо из Шапца у раним јутарњим часовима испред цркве Петра и Павла где је одан помен палим борцима Церске битке. Изненадило ме, да је велика већина учесника (по слободној процјени око четири петине), била младих људи старости од десет до тридесет година. То значи да смо понекад неоправдано критични до младих генерација. Дан је био врућ, већином око 35 степени Целзијусових у хладу, а  нигде хлада ни шуме, све асфалт врућ августовски. То нас неће поколебати у нашој намери. Кад су могли наши дедови и прадедови у војничком оделу, са оружјем.. На челу наше колоне заставоноше, међу њима и Драган Митровић носи барјак у војном оделу из првог светског рата. Ником не дозвољава да га одмени, да носи барјак. Тако сваке године, на свој начин одаје пошту бесмртним јунацима. Ми смо брисали зној, а они су знојем и крвљу трасирали путеве којима ми сада корачамо. Циљ је спомен костурница на Текеришу. Организатор се побринуо да нам олакша пут, пратили су нас: камион са водом, полиција је регулисала саобраћај, комби возила су скраћивала пут изнемоглим и оним које су савладали жуљеви и врућ асфалт, возило прве помоћи је будно пратило ситуацију… На Текериш смо стигли око 16 сати. Пред спомен костурницом  на којој пише »Ваша дела су бесмртна«, је одржан парастос, а ми смо се поклонили нашим прецима, коју су ту пре 104 године писали историју. Враћали смо се кућама пуни непоновљивих утисака. Свака стопа је била вредна пута. Учесници, уморни али срећни и задовољни. Њихова препанула и озарена лица су говорила »доћи ћемо опет«.

Припремио: Драган Ђерић

Организатори овог лепог догађаја су били Културни центар Градишке и КУД Коловит.  Учествовало је око 130 фоклориста из пет друштава:

• КУД  Коловит,  Градишка;
• РКУД  Васа  Пелагић, Бања Лука;
• КУД  Уна,  Нови  Град
• КУД  Старча,  Горњи   Богићевци (Хрватска) и
• КД Брдо из Крања.

У катком уводном говору председник  »Коловита« Мирко Боројевић  је истакао да: » на концерту желимо  показати да фолклор није само за децу и младе него и за особе старије доби, и да кроз песму и игру покажемо да смо прави чувари наше културне баштине«.

Ово »старије доби«, треба читат условно, јер ветарнска секција КД Брдо у последње време има толико наступа да јој не остане довољно времена за старење.

Иначе, потрбно је истаћи да наша сарадња са »Коловитом« траје већ дужи низ година и да се први наступ ветеранске секције КД Брдо( изван граница Словеније), десио код њих у Градишци. Тада смо »пробили лед«  и још увек пливамо. Иако су »јабуке зелене«, наше пријатељство и сарадња су сазрели, и у сваком погледу су наши односи искрени и пријатељски. Њихов ветерански ансабл  већином чине жене, што са наш тачке гледишта може смо да подстакне и интезивира сарадњу  у временима која су пред нама.

КД Брдо је наступило са песмама и играма из Пчиње.  Кореографију је поставио наш уметнички вођа Дејан Бодирожа. Мала сала је била препуна, подршка и одобравање су нам давали додатну снагу и рекао бих ону младалачку разиграност. Можда ово звучи претенциозно, старији  људи почну да губе памћење, да заборављају…, а код нас то није случај – кад нас игра понесе, заборавимо на године.

Без обзира што су горњи редови можда делују шаљиво и безбрижно, наша дружења имају шири смисао. Чињеница, да су  на фестивалу наступила друшва из три државе, поткрепљује ту тврдњу. Културна друштва, уз песму и игру, руше границе и баријере, које политика свесно или несвесно поставља између народа и држава.

Стефан  Немања је рекао: Бог је анђелима дао крила а човеку песму, свирку и игру.  Од те његове мисли коју је изрекао на самрти прошли су векови али је данас актуелна. Морамо се упитат ко смо, ако не чувамо своју националну традицију. Надам се да су прошла времена кад су људи гледали на фолклор као на нешто архаично и певазиђено, нешто што су прегазила ова нова, турбо времена. Ми  са пријатељима из других друштава доказујемо супротно и откривамо колико лепоте и душе има у нашим традиционалним песмама и играма.

Као што доликује фолклорашима, после насупа наши вредни домаћини су приредили забаву за све учеснике. То је време за сређивање утисака, уз домаће специјалитете и пиће које помаже да разговор лакше тече. То такође подразумева међусобна упознавања,нова пријатељства, размене мишљења и мејлова…

Забаву је обогатила и чињеница да је наш кореограф Дејан Бодирожа баш на тај дан прославјао свој 30-ти рођендан. Познато је да је он на добром гласу, не само као играч и кореограф него и као певач. Зато је на жељу присутних отпевао неколико песама уз пратњу домаћег ансамбла. То је донело нову енергију и весеље  у већ разиграно и распевано друштво, тако да се забава продужила у касне сате.

Наша Дарја, без које се ни једна паметна и занимљива ствар у ветеранској секциј не дешава,  прочитала је наше жеље и мисли намењене Дејану, које смо покушали преточити у стихове:

Деки, тридесет година и није мало,

много кореографија у њих је стало.

Желимо да уместо чаја пијеш виски и

да ти ветерански киксеви постану блиски.

Да те не нападну тренуци беса,

кад се искриви ветеранска  леса.

Од »Пчиње« до »Ужица« нек се коло креће,

Желимо ти пуно здравља и среће.

Касни ноћни, или рани јутарњи сати, су нас упозоравали да треба потражит аутобус и кренут према Словенији. Са пријатељима из КУД Коловит смо се договоили да се следећи пут видимо у Крању.

Драган Ђерић

Из Крања смо кренули рано јер смо желели да наш пут добије  поред фоклорног, излетнички и туристички смисао. Да не буде само наступ, него и прича.  Зато смо се уставили у Удинама, где смо користећи последње дане михољског лета разгледали историјске знаменитости града. Посетили смо и забавне паркове где су неки одважнији  ветерани, возећи се на оним вратоломним адреналинским справама чекали наступ.

У поподневним часовима смо стигли на одредиште где су нас дочекали гостољубиви домаћини. Уз њихова традиционална вина и храну, италијански језик је постајао близак и разумљив. Успешно смо га комбиновали са мимиком и енглеским, а кад би ствар постала захтевнија, Борут и Јана су то симултано преводили. Посебно задовољство и част смо доживели кад нас је жупан Андреа Венцхиарутти позвао у просторе градске куће, која је изграђена и опремљна са укусом и стилом. Не велика, а лепа и топла. Унутрашњост од  дрвета, са нагласком на њиховој култури и традицији.

Посебна занимљивост су зидови на којима су у каменим плочама исклесани знаци, који по речима жупана представљају три важна периода града и целе Фурланије. Периоди обухватају време од седамдесетих година прошлог века до данашњих дана. Наиме, пре четрдесет година је њихове крајеве захватио земљотрес који је захтевао близу хиљаду  жртава, а порушено је било преко десет хиљада објеката. Исклесани каменорези  представљају времеплов тих догађаја.  Прва плоча симболизује мир, скоро идиличност; друга плоча одсева жртве и рушевине; трећа плоча приказује изградњу, целење рана и садашњост. Размишљао сам како природне непогоде не бирају где ће и кад ће да ударе, не обазиру се на границе, нације, боје коже…  Природа је једнако праведна или неправедна за све.

Читаоци који добро памте ће се сетити да се тај земљотрес десио на Ђурђевдан 1976. Захватио је и северозападну Словенију, подручје Посочја, а срећом жртава није било.

Фолклор је само део догађања и приредби познатих под називом »Укуси  кестена« (Sapori di Castagne). Фестивал се одржава сваке године и траје четири дана (два викенда), а поред фолклора организују се: спортске, музичке, уметничке и кулинаричке приредбе. Ове последње смо имали прилику да доживимо, пробамо и окусимо неколко пута. Можемо са задовољством рећи да су наши домаћини прави мајстори кулинарства.

Поред нас и домаћина, на фестивалу је наступила и фолклорна група „ Volstangruppe  Klagenfurt  Worthersse“  из Аустрије. Укупно је наступило око осамдесет фолклориста пред око триста љубитеља традиционалних песама и игара. То се дешавало у вечерњим сатима у дворани посебно приређеној за такве приредбе. Свака фолклорна група је наступила са две кореографије. КД Брдо је наступило са играма из околине Ужица и са играма из Пчиње. Као што се види приказали смои игре са запада и са истока Србије. Песник би рекао да смо с кореографијама загрлили Србију . Обе корографије је поставио Дејан Бодирожа. Присутни су били одушевљени нашим кореографијама и наступима. Плесови и кореографије Корошке и Фурланије су проткане полкама и валцерима и то је за њих на неки начин »већ виђено«, а игре из Србије већина гледа, слуша и доживљава први пут. Аплаузи су  нам говорили да су гледаоци наша кола песме и игре разумели без превода. Са неверицом смо се питали, да ли се то нама догађа? Нас је тај фестивал стварно обогатио. Омогућио је да се сретну  три културе: романска, словенска и германска. Ово морам мало поближе објаснити: после наступа и вечере, наши домаћини и гости из Аустрије су зажелели да их научимо Ужичко коло. Са задовољством смо то прихватили и измешали се (у колу). Убрзо, већина је »сконтала« и ухватила такт и ритам. Нарочито женски део популације. Неко рече: Боже, како ове странкиње брзо уче! И ми смо били вредни ученици валцера и полке, тако да је та размена знања текла у  више смерова. Да тај занос не би спласнуо, наш председник Митар Вујиновић се већ договорио да нам наши домаћини врате посету. Доћи ће са млађом секцијом, јер »на млађима свет остаје«- а старији иду даље! Мислим да смо добро представили и своју нову домовину Словенију и српску културну баштину и традицију.

Забава се завршила у касне сате. Добро расположење и сређивање утисака се пренело  у аутобус, тако да неко  у полу сну рече: тако су гостољубиви, жао ми је што су изгубили на Сошком фронту.

Приредио: Драган Ђерић