У организацији Литерарне секције КПСХД „Вук Караџић” из Радовљице одржано је Литерарно вече са приказом дијела српске прозе и поезије

У организацији Литерарне секције КПСХД „Вук Караџић” из Радовљице одржано је Литерарно вече са приказом дијела српске прозе и поезије

Овај догађај одржан је 12. октобра 2019. у просторима друштва на Јесеницама уз присуство око тридесетак чланова и симпатизера друштва, пријатеља и поштовалаца српске писане ријечи. У уводном говору Радослав Милановић, вођа Литерарне секције КПСХД „Вук Караџић” поздравио је  и представио учеснике у програму, као и публику која се одазвала позиву на овај догађај. Радослав Милановић је истакао значај овог и оваквих пројеката за очување српског језика и писма у простору у коме живе овдашњи Срби, а затим је прочитао своју пјесму „Пијетао”, да би потом најавио првог учесника у програму, а то је био Душан Јовановић који је прочитао пјесму „Где је Србима родни завичај”, коју је написао Лужички Србин Хандриј Зејлер.

Публика

Остоја Шобот је читао и говорио о „Завјештању језика и писма Стефана Немање“ које је приредио Миле Медић. Ово „Завјештање” је увијек било актуелно, без обзира на историјски период, па тако и сада када морамо чувати језик и писмо, а највише га морамо чувати од себе, јер га највише и уништавамо уношењем туђих ријечи и занемаривањем свога писма које је најстарије писмо на свијету, старо више хиљада година, још од времена кад многи европски народи и језици нису ни постојали.

Крстан Јаковљевић је у првом свом наступу прочитао пјесме Тукови и Сунце, а водитељ програма и домаћин Радослав Милановић прочитао је још једну своју пјесму, овај пут пјесму која носи назив „Имам и немам”. Пјесму Оскара Давича „Србија” рецитовао је Душан Јовановић, а онда се присутнима обратио и Милан Стојановић, предсједник КПСХД „Вук Караџић”, и прво се захвалио учесницима у програму, а затим споменуо учење српског језика у Словенији, истакавши проблеме са којима се сусрећу сви они који желе да се спроводи организовано учење српског језика и писма. На ову тему, као и на друге теме везане за језик, писмо и литературу рекли су понешто и присутни, јер им је понуђена могућност да и сами понешто кажу о овим веома важним питањима.

У наставку програма Радослав Милановић је прочитао своју пјесму „Сапутнице”, а затим је Душан Јовановић извео краћи драмски дио, односно „Калчине приче” које је прикупио и приредио Михаило Голубовић (1872 – 1936), а Калча је један од јунака „Ивкове славе” од Стевана Сремца. Остоја Шобот је прво рецитовао пјесму „У свемиру” а затим и пјесму Тузлака Аливерића „У долапу мога ђеда”, да би потом Крстан Јаковљевић прочитао своје пјесме „Између двије ватре” и „Буђење”. Своје пјесме „Поезија ријечи” и „Ствараоци” прочитао је Радослав Милановић, а Душан Јовановић је рецитовао поему Матије Бећковића „Ћераћемо се још”. Остоја Шобот је прочитао један свој прозни одломак, да би потом Крстан Јаковљевић прочитао своју пјесму „Три иконе”. Пред сам крај програма Радослав Милановић је прочитао још једну своју пјесму која носи назив „Погледи” и најавио излазак из штампе своје нове, треће, збирке пјесама.

Говорници литерарног сусрета

И на крају ове лијепе вечери учесницима и публици још једном се обратио Милан Стојановић, предсједник друштва, рекавши да му је жао што није било још учесника, али да је и овако приказан занимљив и квалитетан програм, да би онда учесницима подијелио захвалнице за учешће на овом за друштво значајном догађају.

Текст и фото: Душан Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Страница користи додатак Аксимет за одбацивање непожељних коментара.